Vraćao sam se kući s posla. Nije mi problem bilo ni pješačiti sat vremena do kuće. Ali, ovaj put je vrijeme bilo loše i spremala se kiša. Da ne bih okisnuo putem, odlučio sam se za prevoz autobusom. Do autobuske stanice imao sam desetak minuta pješačenja i navikao sam i na to. Čim sam stigao na stanicu, zapuhao je jak vjetar noseći kišu. Iza mene, na autobuskoj stanici, stajao je kiosk sa voćem, povrćem i raznim drugim potrepštinama. Vjetar je sve više pojačavao svoje udare i počeo je da nosi lakše premete kao što su suncobrani, prazna ambalaža, kutije i druge stvari. U jednom jačem naletu, vjetar je sa kioska srušio nekoliko gajbi jabuka. Jabuke su se otkotrljale oko kioska, a bilo ih je i na cesti, gdje su ih vozila gazila i gnječila. Uglavnom, jabuke su bile svuda oko mene. Prodavač, koji je bio u kiosku nije se ni potrudio da ih pokupi. Nije čak ni izišao iz kioska. Izgleda da je zaključio da bi to bio uzaludan trud, pa ih je "otpisao"i ostao u kiosku na suhom. 

Čekao sam autobus na stanici, ispred kioska i znao sam da ću morati čekati više od sat vremena. Međutim, isto tako sam se nadao da će me neko prepoznati, ustaviti auto i povesti me do kuće. Prolazile su minute, a ja sam i dalje čekao. Niko mi nije ustavio, a  uskoro je kiša je malo jenjala.

I dalje, trgovac nije kupio jabuke, niti je izlazio iz kioska. U svemu tome i stomak mi se počeo javljati, jer je bilo vrijeme da ručam, a jabuke oko mene izazivale su glad. U jednom momentu, sagnuo sam se, uzeo sam jednu jabuku, obrisao sam je od jaknu, podigao sam ruku sa jabukom i pokazao je radniku u kiosku (ono...poješću jednu, pa ionako ih gaze auta, a meni bi dobro došla) i pojeo sam je. 

Mokar od kiše, nakon više od sat čekanje, naišao je autobus i ja sam napokon krenuo kući.

 Nakon dva dana, sretnem jednu rodicu u gradu, i upita me ona:"Jesi li ti prije dva dana bio na stanici, kad je bilo ono nevrijeme"? "Jesam", rekoh ja i kad sam rekao u koliko je to bilo sati, rodica mi reče:"Mislili smo stati i povesti te, međutim, u tom trenutku si se nešto sagnuo, pa nisam bila sigurna da si to ti". "Znam, sagnuo sam se po jabuku," rekoh ja. Čudno me pogledala, jer nije znala kava je jabuka u pitanju. Ali ja sam znao, ta jabuka, tuđa, koštala me čekanja više od sat vremena i to na vjetru i na kiši.

Da se nisam sagnuo po jabuku bio bih brzo kod kuće, ne bih toliko čekao.

Tada sam shvatio da nisam trebao uzeti jabuku, bez obzira što je jabuka bilo puno i što su ih auta gazila i bez obzira što prodavac nije htio da ih kupi. Tuđe je tuđe i ko uzme tuđe slijede posljedice.

Da se nisam sagnuo po jabuku, rodica bi stala autom i povezla me. Ne bih više kisnuo i ne bih čekao više od sat vremena.

Jedna tuđa jabuka košta poprilično.

Koliko li samo u životu uzmemo tuđih jabuka i onda se čudimo kako nam ne ide, kako nas goni neki baksuz. Ima i jedna izreka koja kaže: "Tuđa muka, putem kuka". Što znači, da ako uzmemo nešto što je tuđe, ono što je neko drugi s mukom stekao, onda ćemo kukati zbog toga.

  Ja sam izgleda, od onih, koji odmah plaćaju greške, a možda je to i bolje. Zamislite, ima i onih koji godinama uzimaju tuđe i vidite da im se ništa loše ne dešava. Takvi vjerojatno, skupljaju loša djela i plate ih odjednom - na veliko.

Uglavnom...tuđe (jabuke) ne diram, jer je tuđe previše skupo.