Oprosti dragi prijatelju, ako misliš da ovo nisam trebala objaviti onda se javi i komentiraj svoj fenomenalni tekst o Aleksandrijinom snu.   

                                                  *

Aleksandrija spava. Zora još nije u potpunosti potisnula mrak. 

          Izlazim na balkon posmatram tamne krošnje kedrova i sjajnu Zvezdu zore. Galebovi krešte otresaju krila gegaju po obali...

          - Eda – šapućem - Osma je godina... kako si me napustila... i sve mi je teže bez tebe... ljubavi.

                                                     *

          - Gospodaru Marko... oprostite, čula sam da ste ustali. Donela sam vam čaj – govori glas iza mene... –

          - Aleksandra još spava? – pitam i prihvatam šolju

          - Ne budna je. – smeši se sluškinja – čeka vaš zagrljaj

           Dok koračam ka njenoj sobi prilazi sekretar Andrija,

          - Neka vam je radosno jutro Gospodaru. Prvu obavezu imate u osam sati. Predavanje o našem gradu... - kaže

          Odmahujem rukom otvaram vrata Aleksandrine sobe ... i vidim njen osmeh sjajan kao sunce.                                          

                                                      *

 - Ispričat ću vam priču o Aleksandriji – posmatram oči mojih mladih gostiju, studenata nauke i umetnosti iz velikog Vavilona – Proteklih dana ste je obilazili i  imali priliku da upoznate i lice i telo i narav i zavodljivost ove najmlađe Lepotice među gradovima novoga sveta. Videli ste je po danu nasmejanu i  bućnu i tajanstvenu i opasnu po noći... – smejem se - I čujem da ste se dobro tukli sa našim ribarima pred jutro – njihov aplauz me prekida, utišavam ih pokretom ruke... smirujem smeh

- Pametnom čoveku pohvale su drage ali mu nisu lake. Dakle mada nazirem modrice i vidim umor neprospavanih noći na vašim licima, verujem da ste spremni da me slušate onako kako to dolikuje vaspitanim učenicima. - kažem i osećam da prihvataju moje reči...

– Po danu sjajna od sunca, Aleksandrija je žuta i bela. Dim plava kada pada kiša, a u modroj noći pozlačena sjajnim okerom keramike i bojom krvi... Videli ste i druge boje spolja, ali boje iznutra moči će da vide samo oni koji znaju da čute jer poštuju tišinu sveta mrtvih.

Silazak u utrobu našeg grada je opasan za neposvećene, radoznale i glupe... jer može da izazove naknadno ludilo. Dakle razmislite dobro... i oni koji se odluće neka se jave mom sekretaru, učenom Andriji sa zapodnog helenskog ostrva Faros.

- Ali za one koji nisu hrabri a pošteni su i one neuverene i kolebljive, ipak ću reči nešto i o podzemnom gradu. – kažem i pratim njihovo disanje - Postoje mnogi javni a naravno i tajni ulazi iz grada živih u grad mrtvih. Podzemlje Aleksandrije su izgradili sami balsameri... pokojnici i njihove porodice... Pre nego što je Car Aleksandar ovde ustrojio  grad, na ovom mestu je postojalo malo ribarsko selo Rakotis a na ostrvu Faros, grobnice balsamera. To su bili bogati ljudi iz Egipatskih plemičkih porodica koji su za svoje večne kuće odabrali obalu i pogled na... more. Meštani sela su po drevnim ugovorima sa tim porodicama gradili i održavali groblje ovih slobodnih duša. Danas se  podzemlje Aleksandrije, proširilo i sa ostrva prešlo ispod grada... to je sada metropola sa  prekrasnim urednim ulicama. kojima mirišu svete smole.... i veselo pucketaju svečice i vatrice u lampama.

Ta mala Sunca ispod zemlje umnožena i negovana od Čuvara svetlosti, obasjavaju najlepše prizore iz života pokojnika... njihove grobne ploče ili kameni prozori oslikani su cvećem i plavim lazurom neba... igrom pastira na pesku oko vatre... ili portretima voljene ili voljenog... sa natpisom

- Ispred sebe postavljam tvoj lik... –

...Ovaj svet - zemlje ne bi bio stvaran da i u njemu ne postoji i svet vazduha, vatre i vode. Dakle osim grada usnulih tela predaka u njemu su reke i jezera, cisterne kraljevske i plemićke i svešteničke i jezera naroda i ljudi Aleksandrije.

Za razliku od ovog gornjeg nivoa na kome smo sada, podzemna Aleksandrija ima veliki broj spratova stepeništa i hodnika... a ispod, duboko u samom dnu podzemnog grada, nalazi se kanalizacija i bazeni za separaciju. – razvijam rotulus i pokazjem vertikalni presek grada. – Analogija sa anatomijom čoveka je jasna – kažem – a sada smatram da je važno da vas upoznam i sa fazama rođenja i rasta moga grada!

       Ideju o nastanku grada nalazimo u danima kada je nakon krunisanja, očaran Egiptom, naš a tada i vaš Car Aleksandar, pred sebe postavio zadatak - izgradnju prestolnice koja će postati središte novog sveta i povezati Grčku, Malu Aziju i Evropu sa područjima na severu, zapadu, jugu  i dalekom istoku. Sva proročanstva u Oraklima su govorila da će on, osvojiti svet voljom svih bogova.- radoznale oči tih mladih ljudi kao ogledala bez znanja prihvataju moje reči kao slike prošlosti.

- Car je izabrao... za svoj grad budućnosti upravo ovo mesto na kome smo mi sada – kažem i širim ruke – Ovaj zapadni deo kanopske delte Nila ... prostor između Mareotskog jezera i ovog južnog dela zaliva Sredozemnog mora.

Međutim... sve se ipak dogodilo slučajno. Tada je ovde postojalo to malo ribarsko selo koje je od talasa štitilo ostrvo Far... – zastajem osluškujem njihovo disanje... nastavljam

- Granice grada je odredio, Aleksandar, a kasnije kao projekat grad je zamislio i uredio grčki graditelj Dinokrat Rodoski. – pokazujem prvu sliku kružnog reljefa u slonovači i zlatu, koji krasi zidove ovalne svečane sale Biblioteke – Na ovoj slici - govorim – potpisan je, sedmi april, dan kada je rođen grad. Pogledajte...pažljivo... na njoj Car sanja čudesno priviđenje ... koje je njegov biograf  Kalisten  zabeležio ovako:

- Car usni čudesan san. Učini mu se da, sam Homer, starac jako sede kose i časne pojave, stavši uza nj, izgovori ove epske stihove:

- U moru šumnom veoma,

  imade nekakakvo ostrvo baš pred Egiptom samim

  a Far ga zovu ljudi.

... Aleksandre, dužan si na tom mestu utemeljiti velik i mnogoljudni helenski grad pa mu ostaviti svoje ime. –

- Ova druga slika – zastajem i pokazujem sledeči reljef. - prikazuje Cara, kako se budi i posmatra ostrvce o kome mu je Homer u snu govorio I pogledajte... tada je po prikazu umetnika, to bio samo dugačak jezičak zemlje... Na ovoj slici Car naređuje da se on, nasipom... ovom, prevlakom osrednje širine poveže s kopnom... i izgovara svoje znamenite reči.

- Na kraju krajeva Homer, koji je i u drugome bio divljenja vredan, sad i veleuman graditelj, postade – citiram Aleksandrove reči pohvale, dok se moji studetni iskreno smeju.

- Na slikama koje slede... vidite Cara kako posmatra iscrtavanje tlocrta grada i prilagođavanje slika iz njegovoga sna, profilu zemljišta... Na ovoj slici vidite geometre kako, obzirom da pri ruci nisu imali krede, uzimaju ječmeno brašno i opisuju na crnoj zemlji ravnice kružno područje... a krakove unutrašnjeg luka nastavljaju ravnim crtama počinjući od onoga što se moglo nazvati krajnim tačkama.. i jednolično sužujući tu širinu isrtavaju sliku... vojničke kabanice!

Dalje... Na ovoj slici, Car, oduševljen nacrtom, gleda kako iznenada ptice najrazličitijih vrsta i veličina s reke i jezera, u neizmernom broju, sleću nalik na oblake na ta mesta i odleću ne ostavivši ni mrvicu ječmenog brašna...

Na sledećoj slici - kažem i i čekam da se smeh utiša -  Car Aleksandar zbunjen znamenjem, sluša proroka koji govori.

- Budi spokojan, jer grad što ga osnivaš, biće pun obilja i hranitelj ljudi raznih naroda...

- Na poslednjoj slici, Car, naređuje da se nadzornici radova prihvate posla i kreće ka Oraklu u oazi Siva, da se sretne sa svojim ocem Bogom Amonom Ra. – završavam priču, naklonom glave zahvaljujem na aplauzu  i utišavam studente.

- Dakle. Kao što znate, Car je postavivši temelje svoga grada, krenuo u Hram i tamo dobio ključ Cara sveta, vratio se kroz 40 dana i pošao u nova osvajanja na istok... i više se nikada nije živ vratio u svoju buduću prestolnicu...

Umro je u vašem gradu Vavilonu, a zamisli i brigu o izgradnji grada preuzeo je njegov največi vojskovođa, naš car Ptolemej I. Soter.

Nakon osamnaest godina ratovanja, sa svojim suparnicima - dijadosima on je potpuno preuzeo vlast u Egiptu... i proširio granice države na Kirenu, Palestinu, Kipar i druga ostrva istočnog Sredozemlja. Dalje, Car Soter je... naravno uz pomoć vojske - kažem i smejem se - preneo Aleksandrovo telo iz vašeg grada Vavilona ovde... u naš Carski mauzolej. – smeh i zvižduci, umirujem ih - Jer predanje je govorilo da tek kada se besmrtni Car vrati u svoj grad... Aleksandrija će moći da procveta i postane uzor  svim gradovima sveta. – završavam jer me ponovo prekida gromoglasni aplauz...i smirujem ih naklonom glave, i pokretom ruke i nastavljam.

- Dragi moji mladi ljudi... ova prića govori o dužnosti nas sinova da pamtimo očeve gradova u kojima smo porasli...

Pogledajte, Faraon Ptolomej I Soter, njegovi naslednici, graditelji Aleksandrije... svi oni su zato tu sa nama –  pokazujem na statue od belog mramora i zlata postavljene uz zidove svečane sale.

- Ovde su i osnivaći Biblioteke, njeni nekadašnji upravnici. Prvi od njih Zenodot, koji je podelio rukopise po sobama, a prema kategorijama i poslagao ih na police po alfabetskom redu po imenima autora. - prelazim pogledom po pozlačenim poprsjima koja stoje na postamentima, poređanim oko ogromnog okruglog stola između naših stolica. - Njegov naslednik Kalimah iz Kirene koji je uradio popis rukopisa u 120 knjiga i napravio podelu na prozu i poeziju... – dok govorim pokretom ruke ih podižem... kažem - Poklonimo se zato, u ime znanja filozofije, nauke i umetnosti, tim besmrtnim dušama, filologa, geografa, matematičara i astronoma... Eratostena, koji je napravio mapu naše zemlje okružene zvezdama, Hiparaha tvorca prve mape zvezda i oca reči Kosmos koja na grčkom znači - Red u u vasioni.

Pogledajte lica... Demetriosa iz Falerona, Apolona sa Rodosa, Aristofana iz Bizanta, Aristarha iz Samotrake, matematičara Euklida oca geometrije, fizičara, matematičara i izumitelja Arhimeda... Dinisija Tračanina oca izučavanja jezika, Herofila koji je dokazao da je mozak centar uma a ne srce, velikog izumitelja mašina na paru i zupčastih prenosa, Herona – dok govorim moji mladi gosti stoje i pognutih glava pozdravljaju sene Velikih...

– Sedite – kažem – i gledajte sada pažljivo – govorim i pokazujem maketu Aleksandrije postavljenu na sredini sale unutar okruglog stola sa kojim sedimo.

- Ova velelpna građevina između gatova i carske palte je mesto u kome se mi sada nalazimo. Biblioteka! Um našega ... ali i Um mnogih drugih gradova koju je podigao Ptolomej I, po nalogu počivšeg Cara.

Biblioteka ima 10 velikih dvorana za izučavanje razlićitih oblasti... krase je kolonade i vodoskoci, botanička bašta, zoo vrt... bazeni, ovo je sala za seciranje i anatomiju, opservatorija... velika trpezarija... ovaj deo zdanja je zbirka knjiga svih kultura i jezika sveta... Ovo ovde je Velika Dvorana. Tri zida čine ove trospratne galerije materijalnog duhovnog i božanskog nivoa usmerene na Centralni oltar čija leva strana je slika duha, sina - Cara Aleksandra, a desne Oca-Boga, egipčana i grka - Serapisa.

U ovoj velikoj dvorani počasno mesto zauzima jedna od najvrednijih knjiga, to je trotomna Istorija sveta, vašeg sveštenika Berosa.

U prvom tomu on je zapisao period od 432.000 godina od postanka sveta do velikog potopa. Drugi i treči tom su istorije novoga sveta.

Te tri knjige su ključ žitnice znanja a Aleksandrijska bibloteka je ambar znanja svih naroda. Ona je Um ovoga sveta... koji umesto sećanja poštuje.. zapis... svih znanja koja smo dobili od bogova. Mi smo svesni da je naš grad mlad i da zato moramo mnogo da učimo... da bi postali središte koje će se suprostaviti atinskom uticaju na moderni svet ako su oni uistinu, najbolji umovi.

- Dakle... ovo su bile ideje vodilje koje su cara Aleksanda koje je njegov naslednik Ptolomej I, sprovoditelj volje njegove... izložio  Aristotelovom nasledniku, Dimitriosu iz Falere i bogato ga obasu svim počastima i ispunjenju želja njegovih samo da bi ovaj napravio

plan

i izgradio Biblioteku

i postavio naučnu ustanovu Muzej...

i doveo za njihovog prvog Čuvara slavnog Apolonije Rodoskog... kako kažu vanbračnog sina njegove odbegle ljubavnice... – ponovo smeh

- Ljudi koji su tada živeli kažu – nastavljam - da je Apolonije izdao naredbu o opštoj obavezi građana u prikupljanju rukopisa, papirusa i zapisa svih vrsta, jezika i pisama i to sa svih strana sveta... sa bogatom nagradom za sve što bude biser.

Od njegovog vremena svedočanstva hroničara iz celoga sveta, govore i da su zapisana znanja postala najskuplje plačena roba... baš ovde u Aleksandriji. Pojavili su se i lovci i lopovi i sakupljači i trgovci koji su prolazili kroz sve kapije svetova... u potrazi za znanjem...

Apolonije je uveo još jedan zakon, koji je glasio – Oduzimanje i prepis svakog pisanog dokumenta koji uđe u naš grad! I zato ako je nešto oduzeto i od vas... ne brinite Sve što je oduzeto biće i vračeno! Samo prihvatite da je to drevni zakon Aleksandrije!

Rezultat tog zakona je - nastavljam – da smo mi uspeli da stvorimo največu  zbirka znanja današnjeg sveta! Sa stotinama hiljada rukopisa i brojnim svicima dokumenata koje posedujemo... mi smo postali Um ovoga Sveta !! - posmatram svoje goste... čute i slušaju... razumeju smisao mojih reči a ja im govorim o razlozima i potrebi da u potpunosti proniknemo u pisana svedočanstva čak i nepoznatih jezika sveta:

- Jer – naglašavam - Grčki, latinski, aramejski, hebrejski, jezici naroda Mezopotamije, perzijski, arapski, pa i indijski jezik, svi oni vodi poreklo od Prvog Jezika onog naroda koji je u Vavilonu zidao kulu. Taj narod je govorio Jednim jezikom.  – proučavam njihova lica... način kako istražuju dubinu mojih reči i govorim im o snazi potpunog razumevanja značenja simbola i o naporu naših naučnika koji u Muzeju istražuju pored filologije i one tajne jezike kojima se nama obrača priroda i univerzum... jezike koji mi nazivamo biologijom, medicinom, matematikom, astronomijom, geografijom, istorijom i svim drugim oblicima ispoljavanja života uključujući i samu umetnost življenja...

- Ovo je taj... horizontalni organizam koji je od sna postao veličanstveni grad. Naprimer. Ovaj mali beli zid na maketi, koji okružuje carski deo grada Bruheiona... ustvari štiti Srce ovog kompleksa.. mauzolej Aleksandra Velikog. Grobnice Ptolomejeve carske loze su okrenute ka njemu kao da mu se večno klanjaju  – pokazujem im i govorim o helenskim vajarima i graditeljima koji su naše careve opevali u kamenu i dragocenim materijalima, gradeći kuće za boravak njihovih smrtnih tela i besmrtnih duša... i govorim im o znanju kojim je podignut taj Park božanskih heroja ljudske rase i park smrtnih ljudi i prelazim na priću o kraljevskoj luci... i Hramu Svetioniku na otoku Faru.

- Sagradio ga je od belog mramora i četrnaest godina rada, Ptolomej Filadelfa na 85tu godišnjicu grada. – kažem - Danas kada slavimo i 186tu godinu svetionika i 283ču godinu grada, isprićaču vam šta smo pre izvesnog vremena otkrili...

Naime, skoro dvestotine godina na ovom mestu iznad srednjeg luka kraljevskog ulaza u svetionik nalazila se mermerna tabla na kojoj je pisalo.

                       

                    CAR PTOLOMEJ – BOGOVIMA SPASITELJIMA

                               A NA KORIST MOREPLOVCIMA

 

... a sada piše....

 

                    SOSTRATUS IZ GRADA KNIDA, SIN DEKSIPILAMA

                   BOGOVIMA SPASITELJIMA A NA KORIST SVIM LJUDIMA

 

- ponovo me prekidaju salve smeha i ovacije... umirujem ih pokretom ruke i nastavljam..

- Znate kako se to dogodilo?

... Sostratus iz Knida je bio graditelj, svetionika i prvu ploču on je napravio od mermernog praha, koji se godinama osipao, krunio, da bi se najzad i raspao i otkrio da se ispod nje nalazi... ova druga, prava mermerna ploča – puštam studente da žamore i da se utišaju i nastavljam priću.

          - Tačnu visinu svetionika vam neču reči... izračunajte je sami... ali morate da znate, da se do sada ni jedan račun nije poklopio, dobijeni razultati se kreču između 200 i 400 lakata... Ja lično mislim da su svi ti rezultati... tačni! - ponovo sa smeškom ćekam da se žagor utiša.

- Tajna je jednostavna... – kažem - Na samom vrhu svjetionika je vatrena lopta koju pomorci po noći vide sa pola Središnjeg mora, a na toj lopti stoji Zeusov kip... ili sam Zevs... Bog svih matematičara! - ponovno smirujem smeh.

I govorim im o potrebi da se veliki zakoni vasione i mali zakoni ljudskog organizma prenesu na naše okruženje i svet koji moramo odgovorno da gradimo... i zato im tumačim značenje harmonije i snage brojeva i govorim o jedanaest glavnih ulica koje se protežu sa kraja na kraj grada, i onih sedam koje ih je po dužini seku, tumačim im mističnu ideju jevrejske Kabale i indijskih Veda utkanu u plan našega grada onako kako ih je zamislio u sintezi veliki vizionar El Falaki.

- Kanopska ulica je kičma grada. Počinje sa istočnom kapijom Sunca, i završava se zapadnom kapijom Meseca. Jezero Mareotis čuva Aleksandriju sa južne strane, a istočnu iza Hipodroma čuva jezero – Hadra. Aleksandrijski kanal proteže se južnim delom grada...  Na istočnoj strani je i jevrejska četvrt Delta, ovde na južnom kraku ostrva Faros je Neptunov hram.... i put koji vodi kroz parkove i nekropole...- i pokazujem im kako je ostrvo nasipom spojeno sa kopnom da tvori dve, luke - trgovačku i carsku...

i  predlažem im da krenemo kroz park Besmrtnih heroja i da u tišini obiđemo Mauzolej Cara... i vodim ih kroz hodnik za oplakivanje ka njegovom sarkofagu smeštenom u božanski oltar Večnosti

Klečimo obavijeni tamjanom i miomirisnim uljima i slušamo i gledamo magični ritual koji izvode glasom nadareni sveštenici helenskih i istočnjačkih bogova.

-Svaki papirus znanja koji dobijemo – govorim šapatom– čita se ovde u originalnoj verziji i u prevodu  pre nego što se zavede u katalog biblioteke. Sveštenik ga čita u plamen sveće i svaka reč tako osvetljena odlazi dahom u bronzanu trubu iza plamena, i preko niske kristala kao harmonična vibracija stiže do vatre svetionika ...koju ogromno ogledalo pretvara u hladno svetlo sunca da bi je kao zahvalnost ljudi za svako božansko znanje koje su dobili poslali u mračnu dubinu univerzuma dušama naših predaka i razumnim bićima drugih svetova. – dok napuštamo Mauzolej  i hodamo parkom ka izlazu iz carskog grada, kažem za oproštaj svojim studentima.

- Naš astronom Sosigen, tvrdi da postoji Jedno sunce... čija priroda nije vatra... već svetlost i zvuk... to daleko sunce je upalilo sve zvezde koje se vide na nebu kako gore...  Naša Kula svetilja u Aleksandriji je kopija tog sunca tog večnog Uma univerzuma... tog najtajanstvenijeg nebeskog tela... Po Sosigenu  Ono je Svest... znanja i osećanja... sama duša Tvorca... Razmišljajte o ovome što sam vam sada rekao.. jer cilj svakoga od vas je da... teži da pronikne bar u jednu tajnu koju je pred nas postavio... sam život ! – i pozdravljam se sa njima i krečem ka svojoj palati, otpozdravljam  ljudima na ulici i smešim se... I današnji dan je prošao... i moja Aleksandra me ćeka da krenemo samo u našu šetnju.