a baš svakome makar jedanputa u životu da izgubi kontakt sa svojom osobonošću, (dušom.. Bogom) iz raznoraznih  razloga a sigurno zbog jednog.. jer je čovek nežno osetljivo biće pa u nekom momentu se ne snađe, podlegne,izgubio tlo pod nogama. Nekada dođe kao grom iz vedra neba, nekada se taloži.

Dok je čovek u harmoniji sa svojom osobnošću, problema nema. Odnosi sa drugim su kvalitetni, neobremenjujući, teškoće se rešavaju i život teče normalno.

Onoga momenta kada naiđe problem (nezadovoljstvo u partnerskom odnosu, problemi sa decom, službi, zdravljem...) i ne razreši do kraja...odvoji se od svoje duše, počne sumnjati u sebe, počne tražiti "rešenje" izvan, u drugima, sa sličnim ili istim problemom, javi se osećaj slabe savesti.. U takvom stanju  ne nađe rešenje... u takvom stanju ne može davati ljubav ni bližnjima ni nikome. Ona je izveštačena, neiskrena, licemerna...stalna želja da se nekome ugodi, da mu komplimentira, da neprestano pokazuje svoj "dobar" karkater, bluzi...u stanju je da  to čini do iznemoglosti.. zadovoljava se isto tako lažnim odnosom od drugog, prilagođava se drugome i po cenu da zna, da to nije uredu.. skače se od jednog do drugog i tako u krug.

Problem je isti bez razlike, bilo da se to čini na kulturan ili nekulturan način.. posledice na čoveka, na dušu su iste...trpi.

Problemi u životu prođu,ili  izgube svoju težinu i čim pre se to osvesti tim pre se zaživi životom kakav pripada čoveku.  

Biti u saglasnosti sa svojom dušom, neovisan od drugoga, a u harmoniji sa drugim..samo tako čovek može živeti kvalitetan život.