PUSTITE ME LJUDI. PUSTITE ME…

Pustite me da izgovorim sve one reči koje vi nikada niste mogli, koje vi nikada nećete. Pustite me da osetim slast, da osetim gorčinu, da osetim nešto, bilo šta – samo me pustite. Pustite me samog u noć. Samog u mrak. Samog u ništa. Samo me pustite…

Znam da mi želite sve najbolje. Znam, ali vaše najbolje je moje najgore. Sve vaše slobode su moji zatvori. Svi vaši počeci moji krajevi. I zato prestanite više da mi pričate o životu – proživite malo. Prestanite već jednom da mi pričate šta da radim – uradite vi nešto. Prestanite više da mi pričate o umetnosti – stvorite je vi?!

Znam da najviše nerviraju oni koji ne nerviraju uopšte. Znam da vam smeta ovo što radim. Ali i meni smeta to što vi ne radite ništa. Da nije poštara ne biste znali ni kako se zovete. Da nije televizije zaboravili biste u kojoj zemlji živite. Da nije interneta ne biste imali gde, van vaše kuće, da pronađete vaše slike – da pronađete vaše slike koje ste sami postavili…

Sve vi znate o svemu, prvaci ste sveta u tome, samo ne znate druge ljude da ostavite na miru. Zašto to radite? Umesto prema meni, za promenu, budite iskreni prema sebi. Tako je najbolje, ali i najteže…

Znam da me volite, shvatio sam to odavno, ali nemojte da me volite tako. Volite me pesmom. Volite me igrom. Volite me snovima, a ne mržnjom i podsmehom… Lako je ismejati, teško je nasmejati. Lako je odbaciti, teško je razumeti. Volite me kao što volim i ja vas. Volite me rečima. Volite me pažnjom. Volite me ljubavlju, ili nemojte da me volite uopšte. Samo me pustite…

* * *

Pusti me i ti oče, sad, iako nisi nikad. Pusti me da letim bar malo. Pusti me da sanjam. Pusti me da volim. Pusti me da živim svojim životom, tvoj sam ionako živeo do sad, pa znaš i sam da nije išlo. Samo me pusti. Ja nisam kao ti. Ja ne mogu kao ti. Ja neću kao ti…

Ne vređam te. Ne vređam te majke mi. Ali nemoj ni ti mene… Samo me pusti da pevam onu zabranjenu pesmu, da plamenom istine obasjam ljude… Pusti me, čoveče, šta ti je? Pusti me. Skloni se. Idi. Beži. Zaboravi. Samo me pusti. Pusti me da pobegnem u visine, u oblake, u večnost. Da se oprobam, da se dokažem, ako treba i da se sakrijem. Pusti me u ime puštenih, u ime svih nas. U ime vremena, u ime istorije, u ime čoveka. Samo me pusti…

Pusti me i ti majko, pusti me sada, ili nemoj nikada. Pusti me da budem slobodan, da budem ptica… Pusti me bar malo. Pusti me da na trenutak odletim tamo gde drugi nisu mogli. Pusti me da raširim krila, da oslobodim misao, da glasno progovorim, da zablistam… Da se borim za ljude. Hej, za ljude! Za robove. Za sve nas… Da otmem bičeve. Da spalim stege. Da pokidam lance. Da potpalim vatre poodavno ugasle. Da pretim i prkosim. Samo me pusti. Samo me pusti da im to kažem glasno. Samo me pusti da im sve to saspem u lice. Samo me pusti molim te…

A pusti me i ti lepa ženo. Ti, koju sam oduvek voleo. Ti, koju ću uvek voleti. I kada jednom odeš, i kada se jednom vratiš, i kada se ne vratiš… Pusti me mila. Pusti me moj aristokratski cvete. Pusti me moj nedohvatni bršljenu. Tvornice uspomena. Ljubavnice. Knjiginjice. Sestro…

Hoću da pomirišem neki drugi cvet, da udahnem neka nova jutra, da osetim neka druga proleća, da čujem neke drugačije zvuke… Ti si lepa, najlepša, sve što vredi satkano je u tebi, ali ne mogu više draga. Ne mogu. Pusti me, ljubavi. Pusti me u ime ljubavi. Pusti me ako me voliš. Pusti me zbog sebe, zbog mene, zbog nas. Samo me pusti. Pusti me da plačem. Pusti me da vrištim, da se smejem, da ćutim, da se radujem, samo me pusti…

Tamo gde ja idem drugi beže. Veštica u kostimu lutke zavodi. Nesreća seva iz očiju. Umesto reke krv teče. Pusti me to da promenim i ne zaboravi da te volim…

A pustite me i vi, drugovi moji – znani i neznani. Pustite me da cvetam, da venem, da se dižem, da padam. Pustite me da živim. Dozvolite mi da sanjam, da dišem… Omogućite mi to. Pustite me da se vinem u visine, među oblake, među bogove. Vratiću se kod vas, vratiću se zbog vas, ali prvo me pustite. Prvo moram da odem, da se sklonim, da budem sam. Bar jedan trenutak, bar jednu večnost…

Ako ne sada, kada? Ako ne ovde, gde?

Samo me pustite…

Moram da osetim taj svet. Moram. Da ga obasjam svojim istinama, da ga prebojim svojim bojama, svojim plamenom… Da spasem što se spasiti mora. Spasenjem svoje duše spasiću i vašu. Pa iako nestanem? Pa šta iako nestanem? Tamo sam i nastao, u mraku. Neću biti ni prvi ni poslednji koji je pao. Koji je pao za ideju, koji je pao za čoveka…

* * *

Pobogu ljudi pustite me više, ili će me ova nemir ubiti. Pustite me, ili ću sagoreti. Pustite me, ili ću se ugušiti od tuđih laži. Ne mogu više mirno da spavam. Ne mogu više da ćutim. Gledam gladne i izgubljene. Na sve stane samo porazi. Plač i očaj. Iluzije, zablude, koješta. Nigde radosti. Nigde smeha. Nigde ljubavi. Samo tuga, jad i nesreća. Samo beda i promašaji. Samo suze – moje, tvoje, svačije…

Tamo gde vi hitate ponosno, ja odatle stidljivo bežim. Tamo gde vi dišete punim plućima, ja se gušim. Tamo gde vi plivate, ja se davim. Gde se vi smejete, ja crvenim. Pomoćićete mi ako mi ne pomažete uopšte. Poguraćete me ako me ne dodirujete. Daćete mi krila ako mi ih ne odsečete…

I sklonite se već jednom. Odlazite. Idite dođavola. Bežite od mene. Zaboravite me. Ne mogu više ovako. Neću više ovako. Samo me pustite ljudi i osluškujte moje poruke. Ili se, jednostavno, borite zajedno sa mnom…

Drugačije ne može…

 

Stefan Simić