Profesor tvrdi da živi samo od sunčeve svetlosti i voćnog soka

4. srpanj 2013 u 1:34 

 

JANE FRYER

Malkl Verner izgleda sasvim normalno. Visok je oko metar i osamdeset, nosi naočare, težak je sedamdesetak kilograma i voli da igra tenis, da se druži i trči - tri milje pre doručka sa svojom ženom Anđelikom, cesto su servirane girice za nju i kafa za njega.

 

Sve sasvim obično. Jedino što Majkl ne jede. Uopšte.

 

U stvari poslednja hrana koja je ušla u njegova usta je bila obilna porcija krompir salate i parče keksa za doček Nove 2001. godine. Majkl Verner tvrdi da sve što mu je potrebno za održavanje dobija od Sunca

 

Neobično, 58-godišnji doktor hemije i otac troje dece iz Brunsvika u severnoj Nemačkoj tvrdi da sve što mu je potrebno dobija od Sunca. Oh, da, i povremene kafe, voćnog soka ili čaše vina ako on i Anđelika izađu u grad.

 

"Zovem to lakom ishranom," objašnjava. "Ali čovek može da govori i o etru, Prani, Či ili Kosmičkoj energiji … to je ista stvar."

 

To je poznato i kao Bretarijanizam, ili verovanje da činioci sadržani u vazduhu – azot, ugljen dioksid, kiseonik i vodonik – mogu da održavaju telo.

 

Za sad zvuči ludo. Ali Dr Verner nije neka budala. On je bistar, dobro potkovan naučnik koji je bio toliko iznenađen posledicama svoje neobične ishrane  - samo četiri kafe i dva voćna soka dnevno tokom šest i po godina, plus povremeno čaša vina – da je napisao knjigu o tome i nazvao je “Život od Svetlosti”.

 

"Ja sam u stvari sasvim normalna osoba," insistira on. "Nisam nikakav čudak niti neko sa zapanjujućim pojavama – običan čovek."

 

 

Sve je počelo 2000. godine kad je kod Vernerovih došla prijateljica na večeru. "To je bio potez proviđenja," Kaže Majkl.

 

"Jedne večeri, stara poznanica moje žene je navratila na večeru. Primetili smo da je postala veoma mršava, čak malo i ispijena, i nije jela ništa.

 

"Ali kada smo je upitali o čemu se radi – da li ima problem – rekla nam je da više ne jede. Tvrdila je da nema potrebu jer je prošla kroz poseban program preobražavanja i sada živi hraneći se samo svetlošću."

 

Mada bi joj neki ljudi verovatno predložili da što pre poseti psihijatra, Majkla – koji je bio gojazan (90-tak kg), nezadovoljan i nezdrav sa strašću prema picama i duhovnim stvarima – je to zaintrigiralo.

 

I konačno, posle devet meseci istraživanja i Novogodišnjeg prejedanja krompir salatom, krenuo je sa strogim programom privikavanja da pomogne telu da se prilagodi.

 

"To traje tri nedelje," kaže Majkl. "Prva nedelja je stvarno stroga – ništa se ne jede, ništa se ne pije.

 

"Svaki doctor će vam reći da to nije moguće, ali jeste. Zvuči teško, ali veoma je moguće živeti 7 dana bez vode – sve je samo stvar odgovarajućeg stanja uma.

 

"Suštinski činilac u ovom 21-dnevnom procesu je verovanje u sebe. Ako verujete da možete to, onda nećete upasti u glad.

 

"Osmog dana možete uzeti malo razblaženog voćnog soka – da pročistite telo antioksidantima.

 

"Treće nedelje možete preći na jače, manje razblažene sokove. A u poslednjih sedam dana, telo se stabilizuje i postaje naviknuto na novi režim."

 

Ali, šta sa strašnim osećajem gladi?

 

"Nećete osećati strašnu glad ako vam je mentalni stav ispravan," živahno kaže Majkl. "To nema veze sa ishranom već sa poštovanjem tela."

 

Ali priznaje da je izgubio više od 15 kilograma i izgledao "kao isušena kornjača" na kraju tronedeljnog  perioda.

 

Naravno, post nije nova stvar. Potiče iz Biblijskih vremena, strogo su ga se pridržavali u Judaizmu, Isus ga je preporučivao i primerom i učenjem – da se pojača duhovni život slabljenjem privlačnosti čulnih užitaka. Ali to je za nekoliko dana ili nedelja – ne godina. Da budemo iskreni, čudo je da Dr Verner nije umro.

 

Stručnjaci se razlikuju u tome šta smatraju najdužim vremenom koje ljudsko telo može da preživi bez vode, ali većina se slaže da je to negde između 7 i 10 dana, mada će ozbiljna dehidracija i konfuzija (zbog ugrađene sode i potasijuma u mozgu) da se pojave ranije. U pustinji, naravno, nedostatak vode može da ubije za nekoliko časova.

 

Tako, ako nam Dr Verner govori istinu, onda je njegovo telo zaista retko neobično. Sa visinom od oko metar i osamdeset i težinom od sedamdeset i nešto kilograma, čak nije ni posebno mršav. I tvrdi da se oseća odlično.

 

"Osećam se zdravije i živahnije nego ikada. Moja moć odbrane i regeneracije su jače. Teško da sam ikada više bolestan. Psihološki, osećam se stabilno i mentalno obogaćen, imam mnogo bolje pamćenje i koncentraciju nego ranije, i sada mi treba samo 5 sati sna za razliku od ranije kada mi je trebalo 9 sati."

 

A šta je sa njegovim libidom – da li se smanjio zbog ishrane koja se sastoji od kafe, soka i vazduha?

 

"Naprotiv!" tvrdi on. "Svako opažanje – bilo da je u pitanju vid, koža ili neki drugi čulni organ – je jače. I moja potencija je postala jača."

 

Ali, nije li to što on radi oblik anoreksije?

 

"O ne! Ja ne jedem zbog ljubavi prema svom telu – ne zato što ga mrzim. Anorektičari uopšteno imaju negativno odbacivanje svog tela i hrane. Ja se osećam veoma dobro u svom telu, čak osećam veću povezanost sa telom nego ranije.

 

"Uvek sam imao veoma pozitivan odnos sa hranom. Uživam da budem prisutan pri obrocima i često mislim da uživam u njima više nego kad bih ih jeo!'

 

Šta on radi pri obrocima?

 

"Učestvujem u njima, naravno. Uvek pijem nešto –nekad vodu, nekad čaj, ponekad kafu, zavisi od situacije i mog raspoloženja."

 

Procenjuje se da ima oko 5 000 Bretarijanaca/ljudi koji se hrane svetlošću širom sveta. Verner kaže da ih poznaje oko 30. Pokret ima šarenu prošlost.

 

 Preuzeto i prevedeno iz The New York Times-a

 

Kako gledati sigurno u Sunce ovde:

http://www.cybermikan-sungazing.org/postupakibenefiti.htm