Priče o Medvednici  III

 

Sunčana Pešak,
apsolvent krajobrazne arhitekture

MEDVEDGRADSKI GAVRAN

Pripovijeda narod da je Crna Kraljica, stanujući u Medvedgradu, imala jednog ogromnog crnog gavrana, kog je osobito ljubila i njegovala, te s kojim je čitavoj okolici zadavala veliki strah. Kadgod bi se naime na nekog razljutila, ili kad bi tko od njezinijeh podložnikah štogod sakrivio bio, običavala bi ona zapovjediti svome gavranu da tog čovjeka napadne. Gavran bi onda razljućen poletio na takvog čovjeka i stao bi mu derati meso, vaditi oči, čupati kosu, obrve i brkove i tako bi ga dugo mučio dok bi isti čovjek pod njegovimi pandžami ili umro ili sav nemoćan te izranjen ležeći ostao. Kadikad običavala bi Crna Kraljica istoga gavrana napustiti također za šalu na svoje dvorjane, nu ovi znali bi se braniti proti njemu te ih zato nije mogao onoliko raniti i izmučiti koliko druge nevješte, osobito proste ljude.

Kod ove pripovijesti pada nam nehotice na um korvinski gavran, pod kojim simbolom uzdrža valjda narod u uspomeni svoje medvedgradske gospodare, Matijaša i Ivana Korvina, te ovoga udovu Beatricu Frankopanku, koji su u svom grbu imali gavrana te, kao što su ga bili uzidali na tornju remetske crkve, isto tako mogli su uresiti š njime i medvedgradske zidine, a može bit i svoje stražare i vojnike.

I. Kukuljević, Narodne pripovijesti o Medvedgradu, Arkiv za povjetsnicu jugoslavensku, Zagreb, Knj. 3., 1854., str. 131. = Stari i novi Zagreb, Sv. I., snopić 5., str. 158.

KAK JE JEN PRIGOREC SKOREM MEDVEDGRAD REŠIL PROKLETSTVA

Išel je negda jen Prigorec prek gore v Zagreb. On kraj Medvedgrada, a to se celi grad sveti, se v jedinem jogni. Nemo se to činile nekak čudne, pak je došel male bliše da vidi kej je to. On tam, a soldat stoji aptak pak mu veli:

- Znaš kume kej, ti moreš postati kral. Ti same odi vu grad pak pitaj nekoga de bi mogel najti kralico.

On v grad i tam je našel drugoga ki ga je napotil kam mora iti. Vlezel je on vu jedno ižu vu teri je bile jakoj kmica.

Onda nemo veli jen glas s te kmice da je on jedini ki bi mogel grad rešiti proklestva, ali se mora zuti da mo Crna Kralica kušne petu na noge. Kad bo to naredila, ona bo postala nazaj lepa dekla, kejti je zakleta kak kača, pak se bodo skupa oženiti.

No pak dobre, veli on i počne si zuvati jedn opajnek. Kad se je zul, a on opazi kak se s kota vleče nekakva doga i debela kača kaj je se s jezikem mecala. On se je držal da ga ne nike stra, ali kad je kača već blizu dopuzala, ni mogel zdržati nego beže van iz iže.

Vu on cajt je nazaj celi grad postal v kmici i porušan kada je zaklet, kak je prede bil. On pak Prigorec da se ne prestrašil i da ne pobegel, bil bi postal kral, pak bi zavladal z celu zemlo.

Sad već bo teške da došel cajt da bi se mogel Medvedgrad rešiti proklestva. Če bo morti za 300 let, ali teške.

Nigdar ne bodo više išli valda krali od zgora hodnikem pod zemlo k meši k Sv. Marko, kako so negda išli.

S. Dokušec, Tisući i jedna noć našega naroda. Kajkavske priče i angdote iz Lupoglava (Srez Dugo Selo) u: Vjesnik Etnografskog muzeja u Zagrebu, Zagreb, Knj. 1, 1935., Sv. 1-2, 1935., tekst. 34, str. 131-132.

Ovu je priču zabilježio Stjepan Dokušec, u to doba student, prema sjećanju iz djetinjstva. U svome komentaru spominje i podzemne hodnike: "Po priči se, dakle, vidi da postoje podzemne veze između Gornjeg grada i Medvedgrada. Verziju o tom podzemnom hodniku sam čuo često još kao dijete i izvan priče pripovijedati."

KOPANJE BLAGA NA MEDVEDU

Još prošlih godina, nekako oko g. 1753. bio se proširio glas da je Jelačić s građaninom Karlom Softićem na više mjesta tražio blago i da je stvarno kopao u Vlaškoj ulici kod svog predija i na drugim mjestima, što ni on sam nije poricao. Po savjetu neke vračare tražio je blago u napuštenoj tvrđavi Medvedu i tu koapo. Neki dječak iz pučke škole, podrijetlom iz Istre, koji je živio od prosjačenja i od milosti samilosnih Zagrepčana, inače nakazan jer je imao grbavo tijelo i bio zgrčen posvuda osim na licu, bi od njih unajmljen za kopanje blaga na Medvedu. Od tada ga nitko nije više vidio. Neki su govorili da su ga spomenuta dvojica ubila i upotrijebila njegovu krv za svoj posao, neki opet da ga je ugrabio vrag, ili, što je vjerojatnije, da je pao u jamu i tu bio pokopan. To je sigurno da je Jelačić kopao blago jer mi je to priznao na svom imanju Orešju, gdje mi je pokazao mnogo vrlo starih srebrnih novaca s likom kune te mi neke nudio i dao. Neke od njih još i danas imam. Isto tako je sigurno da je onaj dječak jedne noći nestao i da ga nitko više nije vidio. Te teške optužbe nitko nije ispitivao pa su stoga razne glasine same od sebe prestale. Ipak je spomenuti gospodin od tada osjećao neki strah, izgubio pouzdanje u sama sebe, rijetko se viđao u Zagrebu, kao da se boji.

A.B. Krčelić, Annuae (godina gospodnja 1758.) str. 360.

Krčelić u svojoj kronici piše da je opisani događaj bio uzrokom smrti pedesetogodišnjeg Juraja Jelačića.

Varijante priča o kopanju blaga vidi u: Narodne pripovijetke, Pet stoljeća hrvatske književnosti, knjiga 26. uz tekst br. 133 (Novac kraj Svete Jane).

BLAGO NA MEDVEDGRADU

Pričalo se da ima neko blago na Medvedgradu, pod zemljom. Dva su išli da potraže to blago na Medvedgradu. Bili su od Šestina, u Kraljevcima su bili seljaci. Jedan se zval Janko, a drugi Matija. Janko je imel usnicu prerezanu porodično, pa ni mogel čisto govoriti.

Kad su pošli, zeli su sobom kopače i kaj su imeli. Zeli su sobom i blagoslovljene vode, ako im se kaj dešava da se budu s tim branili.

Oni su došli na Medvedgrad i počeli kopati. A najedanput je na njih počelo padati, bačve i koješta im se pričinjavalo. I neki gosponi su došli s halbcilinderima. Kad su vidjeli da neki vrag nekaj na jne hiče, oni su se preplašili i jedan drugom viče:

- Škropi, Mate, da ne bu gore!

I onda su pobegli. Nisu niš dospeli najti, niti donesti kako su se splašili.

To je bio u davnim danima. Nekad se zbivalo, a sad se spominjalo.

 

N. Bonifačić Rožin, Bijeli Zagreb grad, rukopisna zbirka.
Varijanta: Narodna umjetnost 13, tekst 8.

ČRNA KRALJICA

Bila jena žena koja je bila jako zločesta svojim slugem. Kak se je navek nosila vu črnom rubju, zvali su ju "Crna kraljica". Čez nejni grund nije nišče smel, jer bi sakega kerega bi na svojem gruntu vlovila dala hititi pred lave kere je baš za t' posel hranila, ili bi pak na njega napustila dva orle keri su bili tak izvežbani da bi mam čoveku iskopali oči.

No kad je Turčin haračil po hrvatskoj zemli, nije zabil ni na Medvedgrad vudriti. Kak se je Turčin približaval k festungu, pozove kraljica svoje sluge vu festung da ga brane, ali joj se ni ni jen odzval. Kraljica je sad bila vu nepriliki i pomisli si da se zakune vragu te veli:

- Pukni, vrag, dam ti Medvedgrad - ali joj se ni nišče odzval.

Ona opet i po drugi put veli:
- Pukni, vrag, dam ti Medvedgrad i sve zlato - ali joj se opet ne javi.

Sad se ona i po trejti pu zakune i veli:
- Pukni, vrag, dam ti Medvedgrad i sebe!

I zaistinu sad vrag pukne i potera Turčina iz Hrvatske.

No kraljica je sad htela da se reši zakletve, te dâ proglasit po celoj zemlji da keri ju triput oko nejnog grada odnese, da mu bu dala bedenj dvanajst veder pun zlata. To čuje jen vuglenar i on otide k kraljici te se joj javi da ju bu on nosil triput okol grada, pa makar si noge do kolena znucal, ali mu onda mora dati bedenj od dvanajst veder pun zlata. Kraljica je na to pristala i sad njemu veli:

- Ja se bum, da me buš lakše nosil, pretvorila vu gavrana, a ti me skri pod nadre od tvoje rubače, da me gdoj ne vzeme, i kaj god budeš videl i zestal, naj se niš bojati, neg samo ujdi furt naprvo, je' oni tebi ne moreju nikaj napraviti.

Kraljica se je zbilja pretvorila vu gavrana, a vuglenar ju zeme i dene vu nedre kak mu je kraljica naložila i otide okol grada. Kad je prvi put išel, ni niš videl, već je samo čul kak juriju kočije. Dojde ti on prvi put na meju, ali već vidi gde stojiju kočije, a iz nih izlaziju samo velika gospoda se cilinderi na glavi. Ide on i drugi put okol' grada, no ali sad ni mirno išel, je' su ga napali vukovi i lavovi. On se je malko preplašil al je sejeno išel na prvo, dok ni došel i po drugi put na mejo. Kad je krenul po tretji put okol' grada, dojdu pred njega velike kače i ne puščaju ga naprvo. Vuglenar se još ne stavi, neg samo ide na prvo. Još se faljelo samo nekih par korakov da ju i po trejti put donese do meje, ali sad dojdu pred njega vragovi sa vilami te ih zapiknu pred njega i ne puščaju dalje. Sad se je za istinu vuglenar preplašil, hiti kraljicu i hoče vujti, ali ga kraljica prime za rukaf i veli mu:

- Sad si mi još devet put gorje napravil.

Kraljica ni niti sad bila spašena, neg je bila još devet puti gorje zakleta. No ne projde dugo cajta, javi se jen razbojnik keri se je takaj polakomil za zlato i veli joj da ju bu on nosil, ali mu mora dati dvanajst veder zlata. Kraljica je na to pristala i rekla mu se isto kak i prvomu. I zaistinu on joj je nosil tak kak i on vuglenar i se iste napasti su pred njega došle, ali ni on je ni donesel do meje, neg ju je pri kraju hitil kak i vuglenar. Njemu je pak kraljica rekla:

- Sad si mi petnajst put gore napravil neg sam prije bila.

I tak kraljica vumre zakleta.

Taki za nekuliko dan kak je kraljica vumrla dojde jen sluga k nje da ju prosi penez, jer mu budu drugač deca pomrla od gladi. Dojde ti on pred njejnu hižu gde je ona stanovala, pokuči na vrata, ali se nišče ne javi. On na to otpre vrata i vidi gde kraljica mrtva leži, a kraj ne jena velika kača. On se vu prvi mah preplašil, ali si je mam u sebi premislil da zakaj si ne bi on sam peneze zel kad je već kraljica 'mrla i ni nikoga bilo pri hiže gde su bili penezi. On otide vu hižu s penezi i tu ti najde tri badnja penez, vu prvem bednju je bilo zlato, vu drugem srebro, a vu trejtem kufer. On bedenj z zlatom bil je čist vu kutu i on hoče da ide po zlatne peneze, ali kad dojde blizu, vidi jenu veliku kaču kera leži na penezih i njega gledi. On se ni htel dirati vu t' bedenj, neg si nameče pune nadre srebrnih penez i odleti sav vesel vun. Kad je bil već prilično dalko, htel je ipak znati kuliko si je zal i hoče da prebroji; kad je počel vaditi iz nedrih, a to ti je ' se sam vuglen. On ni htel verovati da su penezi bili, mislil si je da se je morti zabunil i otide da si i po drugi put nameče, ali samoga zlata. Kad ti on dojde pred vrata, to ti ga kača ne pusti v hižu. On se vrne domov, ali bez penez.

I dandenešnji leži kača pred vrati i ne pusti nikoga nutri.

Narodne pripovijetke, Pet stoljeća hrvatske književnosti, knjiga 26. Priredila M. Bošković-Stulli, Zagreb 1963., tekst 131. Tekst je rukopisne zbirke Rkp. IEF 178, str. prijepisa 26-28; ostavština R. Strohala. Zapisao je Josip Skender u selu Remete kraj Zagreba.

B. Gušić spominje da su neke priče o Crnoj kraljici nastale u Sv. Šimunu. Seljaci su bili servi, robovi, tj. još niži od kmetova i morali su obrađivati kanoničke vinograde oko Sv. Šimuna. Ipak im je bilo najteže što su morali ići na tlaku u Medvedgrad, gdje su ih često zlostavljali (B. Gušić, Medvednica, str. 195-196).

Varijante: N. Bonifačić Rožin, Bijeli Zagreb grad, rukopisna zbirka, kazivao Ivo Banek, 70. godina, pismen; Kukuljević, str. 129-130; Rkp. IEF 915, tekst 1. i 2.; Narodna umjetnost 13, tekst15.

Odjeci te predaje u književnosti: Šenoina pjesma Zmijska kraljica, pučki roman Higina Dragošića u dva dijela Crna kraljica i Kroz more jada, opera Šafraneka Kavića Medvedgradska kraljica (libreto S. Batušića) i dr.

ZMIJA ČUVALA ZLATO

To su pričali da je bila zmija koja je čuvala to. To zlato je bilo u flašama velikim i ta zmija je čuvala. I onda došao neki mladić koji je tu zmiju ubil, ali onda se nije usudil toga zlata dirati da je to Crna kraljica proklela.

M. Bošković-Stulli, Šest predaja iz Gračana i Sv. Nedjelje, (1955. i 1958.) Rkp. IEF 915, tekst 3; kativala u Gračanima Barbara Prekupec, r. 1888.