NADA, PAD I PODIZANJE

 

Nada nikad nije uzaludna, ma kako uzaludno izgledalo nadati se.

Ona je proizvod naših najdubljih misli, želja i očekivanja, koja nas dalje navode da težimo njihovom ostvarenju, pa tako ponekad, bez obzira koliko se to činilo nemogućim, uspevamo.

Siguran sam da nijedno umetničko delo i nijedan veliki izum ne bi postojali da im se naučnici i umetnici nisu nadali.

Strepnja je jedno od osećanja koje se ne može opravdati, jer ona predstavlja samo dodatak našem strahu da će se desiti ili možda neće ono čega se plašimo, a da pritom na to ne možemo uticati.

Iako znamo da neke stvari ne možemo promeniti, mi i dalje strepimo, plašimo se, nepomirljivi smo sa sudbinom.

To je cena ljudske pameti.

Čini mi se da životinje nemaju takvih problema.

One su u prednosti kada su osećanja u pitanju.

Njihov mozak im ne dozvoljava takav luksuz, pa su im i osećanja čistija.

Kada se plaše, plaše se, kada vole, vole, kada mrze, one mrze.

Kladim se da je u nekim slučajevima mnogo bolje biti životinja nego čovek.

Ako je uspeh ispunjenje cilja, mi nikad nećemo biti dovoljno uspešni.

Kad ostvarimo jedan, tragamo za ostvarenjem drugog. Uvek postoje želje, uvek postoje ciljevi, a mi, ma koliko uspešni bili, nećemo biti zadovoljni, osim kad nas očima posmatraju oni čiji se uspeh ne može ravnati sa našim. Takvi smo mi ljudi, umesto da budemo srećni zbog onog što imamo, mi smo nesrećni zbog onog što nemamo.

Koliko puta se čoveku zadesi da potone, upadne u neki vrtlog beznađa i ne radi ništa, verujući da se samo nekim čudom može izvući.

Potom se pad nastavi.

Čudo se mora izazvati, isprovocirati, prizvati da bi se pojavilo.

Nekad je dovoljno da čovek samo mahne rukom na gore, pokaže trud i želju za postojanjem, za opstankom, a zvezde će onda prepoznati put kojim to čudo treba da vode.

 

 

Slaviša Pavlović – Roman ‘Zavet’