Jedna mlada žena se ozbiljno razbole. "Toliko te volim", reče svom mužu, "i ne želim da te napustim. Nemoj otići od mene nijednoj drugoj ženi. Ako to učiniš, vratiću se kao duh i prouzrokovaću ti beskrajne patnje."

Uskoro žena preminu. Muž poštovaše njenu posljednju želju prva tri mjeseca, ali onda srete drugu ženu u koju se zaljubi. Uskoro se vjeriše.

Odmah poslije vjeridbe, duh se poče svake noći pojavljivati pred čovjekom, optužujući ga što nije održao obećanje. Duh bješe prevejan. Znao je tačno šta se događa između njega i njegove nove dragane. Kada god bi svojoj vjerenici dao neki poklon, duh bi ga opisao u detalje. Čak bi ponovio i razgovor, što je čovjeka toliko mučilo da nije mogao noću oka da sklopi. Neko mu reče da svoju muku ispriča učitelju zena koji je živjeo u blizini sela. Naposljetku, u očajanju, jadnik otiđe do njega da traži pomoć.

"Tvoja bivša žena je poslala duha i zna sve što i ti", komentarisao je učitelj. "Šta god uradiš ili kažeš, šta god pokloniš svojoj dragani, on zna. Mora da je vrlo mudar duh. Zaista, trebalo bi da se diviš takvom duhu. Sljedeći put kad se pojavi, nagodi se sa njim. Reci mu da toliko mnogo zna da od njega ne možeš ništa da sakriješ i da mu, ako ti odgovori na jedno pitanje, obećavaš da ćeš raskinuti vjeridbu i ostati sam."

"Koje to pitanje moram da mu postavim?", upita čovjek.

Učitelj odgovori: "Uzmi punu šaku sojinog zrnevlja i pitaj ga koliko tačno zrna držiš u ruci. Ako ne ume da ti odgovori, znaćeš da je on samo tvorevina tvoje mašte i više te neće uznemiravati."

Sljedeće noći, kada se duh pojavi, čovjek mu stade laskati i reče mu da on zna sve.

"Tačno", odgovori duh, "a znam i da si danas išao da posjetiš učitelja zena."

"Pošto toliko znaš", zatraži čovjek, "reci mi koliko zrna držim u ruci!"

Ne bješe više nikakvog duha da odgovori na ovo pitanje.

Naša podsvijest je toliko moćna da je ponekad u stanju da stvori ubjeđenja
za koja ni sami nismo sigurni da li su stvarna ili ne.

 nama se sukobljavaju dve suprotstavljene težnje – da sebe obmanemo i da sebe spoznamo. Kod mnogih je ljudi prva jača, prevladavajuća, druga oslabljena, duboko potisnuta, skoro ugušena. Mnogi od sebe i od istine o sebi beže, prosto panično. Ali čak i kada je težnja ka samospoznaji gotovo ugušena ona još uvek nije sasvim uništena. Tehnika samospoznaje nam pomaže da tu težnju prihvatimo, ojačamo i učinimo pokretačkom snagom svojih života.

Samospoznaja je proces u kome nema ničeg mističnog, to nije prosvetljenje koje nas odjednom i čitave obasjava.

Samospoznaja je svakodnevni rad na sebi. To je uporno razotkrivanje vlastitih nedelotvornih samoodbrana, uzaludnih samoobmana i jalovog samozavaravanja. To je proces u kome otkrivamo deo po deo sopstvenog sebi nepoznatog bića, kao i veze koje među tim delovima postoje.

Tu se zadržavamo na stvarima koje nas uznemiravaju, plaše, dovode van sebe, gone u bes, guraju u očajanje. Ne pokušavamo više da ih automatski odgurnemo, potisnemo, zakopamo, obuzdamo, kontrolišemo niti da ih se rešimo grozničavim aktivnostima ili sredstvima za smirenje. Tu očajanje, bes, strah, tupost, razdraženost, napetost, teskoba, inercija, bezvoljnost, potištenost postaju zagonetke čije duboke uzroke valja razotkriti. To su polazišta od kojih krećemo.

Prvi i jedan najvažnijih koraka na putu samospoznaje je, dakle, prevladati iskušenje, koje je preraslo u naviku, da se kako tako i što hitnije ratosiljamo onoga što nas muči i nastavimo dalje, ne postavljajući sebi previše pitanja.

Da bismo spoznali sebe, moramo se najpre zapitati nad samima sobom. I to ne apstraktno, već konkretno, kroz ono što nas pogađa i boli. Moramo da se na sebi zadržimo, umesto da preko sebe prelazimo.

Nije, međutim, dovoljno da o sebi „razmišljamo“, tražeći racionalna objašnjenja za svoje nevolje. Možemo sklapati veoma dovitljive intelektualne konstrukcije ali nas to neće dovesti mnogo bliže sebi samima. Veoma lako ćemo upasti u zamku da, prividno tragajući za obrazloženjima, zapravo nalazimo izgovore i samoopravdanja. Naš razum može svoju moć staviti u službu naših samoobmana.

Radi se o tome da se, što je više moguće, otvorimo prema sebi. A to znači da dopustimoi da naša osećanja i misli struje što slobodnije, polazeći od onoga što nas pritiska, plaši, uzrujava, tišti, boli.

Cilj je da doživimo emocionalni potres koji će nam razotkriti bar delić naših stvarnih osećanja i mišljenja.

U početku nam ovo može biti teško ali ćemo se vremenom polako odvikavati od automatske samokontrole koja je proizvod velikog unutrašnjeg straha.

Kao i u svemu što čovek radi, vežba je i ovde najznačajnija. Što više budemo radili na sebi, to će nam bolje i lakše ići.

Nemojmo reći da za to nemamo vremena. Čudnovato je i krajnje besmisleno je da za sve nekako nađemo vremena izuzev za sebe. Kao da nam je sve drugo važnije od sebe samih. Nemojmo žuriti. Nismo na trkama, ni u vojnom pohodu. U samospoznaji napredujemo lagano, zapletenim, skrivenim, nesigurnim stazama od kojih mnoge tek treba prokrčiti. Često ćemo grešiti, lutati, zalaziti na stranputice, vrteti se u krug ili stajati u mestu. Biće mnogo oklevanja i nesnalaženja. To je neminovno i ne treba da nas obeshrabri. Poduhvat koga smo se prihvatili od suštinskog je značaja za nas život, nije stoga čudno da je naš zadatak zamršen i naš put zaprečen brojnim preprekama.

Budimo samo strpljivi. Traženje prečica je najsigurniji način da zalutamo.

Kako sebe budemo otkrivali, manje ćemo se sebe bojati, što znači da ćemo brže i lakše napredovati.

Najvažnije je da krenemo. Nije tako strašno kao što se mnogima čini. Nemamo šta da izgubimo. A možemo dobiti ono suštinsko – sebe same.

Prepreke u samospoznaji nisu racionalne već emocionalne prirode. Naše teškoće da upoznamo sebe potiču iz našeg straha, ne iz nedovoljnosti našeg razuma.

To je oštar, izuzetno snažan i sveprožimajuči strah od suočavanja sa onim kakvi zaista jesmo.

To je strah od rušenja iluzija, koje smo godinama gradili, o vlastitim izvanrednim, čak nadljudskim moćima, sposobnostima i vrlinama.

To je strah od gubitka vere um vlastitu neomeđenost i nepovredivost, strah od suočavanja sa vlastitom ograničenošću, konačnošću i ranjivošću.

Zaista ćemo upoznati sebe tek sledeći vlasite strahove. Krećući tragom upravo onih neugodnih misli koje najčešće pokušavamo da odagnamo što dalje. I otvorivši se ka plodotvornim sumnjama koje obično odbacujemo, odlučno i žestoko. Sebe rasvetljavamo lagano, prolazeći kroz ono što nas plaši i odbija.

Niko sebe u celini ne može spoznati odjednom, u jednom bljesku koji sve rasvetljava. Naša je duša kao splet brojnih podzemnih pećina, međusobno povezanih zamršenim prolazima.

Osvetljavamo kutak po kutak sebe samih i pećinu po pećinu naše unutrašnjosti. Često tumarajući i saplićući se.

Svoje stvarno biće uočavamo kroz niz delimičnih uvida koje zatim povezujemo u celinu, onako kako se sklapa mozaik.

Kako napredujemo, naši strahovi naizmenično slabe i jačaju.

Slabe jer se tope iluzije koje po svaku cenu valja čuvati. I jačaju kada naiđemo na neke od samoobmana koje još uvek nismo spremni da napustimo jer nam život bez njih izgleda nemoguć. Ti naleti pojačanog straha su, međutim, privremeni. Splasnuće nastavimo li da potkopavamo svoje iluzije.

Što smo manje skloni samozavaravanju, to imamo manje razloga da se bojimo susreta sa bićem kakvo zaista jesmo.