Da san još petnest minuta osta u moru, bija bi umra. Reka san, Bože, spasi me i napravit ću ti jaslice kakvih ni u Vatikanu nema - kaže Andrej Korać, 37-godišnji Splićanin (“greškon san rođen u Zagrebu”), prisjećajući se 30. travnja 2007. godine, kada je s turističkoga jedrenjaka upao među valove koji su činili sve da ga progutaju za zajutrak.

Andrej Korać sa svojim zavjetnim jaslicama (naslovna slika)

- Moji s broda su tek nakon uru vrimena shvatili da me nema, vratili su se, ali me više nisu mogli nać. Niti su oni mene vidili, niti ja njih. Puvalo je jako jugo, more je bilo dva do tri, sedan milja san bija daleko od Visa, i znan san kako su mi šanse da priživin skoro nikakve. Nisam moga virovat šta mi se dogodilo, šekava san pomoćni kaić koji se okrenija, a kako nisan uspija uvatit konop, bacilo me u more. Da se utopin... Mislija san koja san ja pegula, proša san od devedesetprve i devedesetpete sva ratišta, ispalilo je na mene metaka da bi se cili “Bili kutak“ moga napunit (zašto “Bili kutak”, saznat ćemo kasnije), a skončat ću ka utopljenik... Ako me ikad nađu. 

Andrej se, međutim, nije prepustio sudbini, nego ju je uhvatio za uzde i pokušao usmjeriti u svoju korist, točnije prema uvali Stončica.

- Najvažnije mi je bilo ne paničarit. Okej, tu san di jesan, šanse da priživin su mi pet posto, ajmo vidit kako da mi tih pet posto budu splav s kojon ću se pribacit do obale. Ka prvo, iman san sriću šta nisan bija obučen u bilo, onako ka kogo (Andrej je brodski kuhar), nego u škuro. Da san bija u bilo, začas bi me sinjale beštije. Robu san stoga ostavija na sebi i krenija plivat, bilo mi je bitno da se mičen, da se skroz ne oladin.

‘Nisan se tija niti popišat’

Plivanje se, naravno, i nama koji nikada nismo proživjeli nešto slično čini sasvim razumnom odlukom, ali jedne, moguće i ključne stvari, teško bismo se sjetili.

- Zna san da se ne smin popišat. E, popišat, šta se čudite. Dok san radija na koći, naučija san i dobro zapantija kako morski pas osjeti amonijak na milju i po i začas dođe provjerit odakle mu izvor. Sitite se samo šta se onome Slovencu ovoga lita dogodilo baš kraj Visa.

Maskota Bili i magarac sa šalom

 

Andrej je, dakle, plivao i trpio. Više od četiri sata...

- Je, više od četiri ure je trajala moja muka, a kad san počeja raspoznavat škure na Stončici, parilo mi se ka da san spašen. Samo parilo... Struja me usporavala i više nisan moga plivat. Da san još petnest minuta osta u moru, bija bi umra. Reka san, Bože, spasi me i napravit ću ti jaslice kakvih ni u Vatikanu nema.

I spasio ga je...

- Nisan moga virovat očima kad san vidija jedrilicu. Počeja san vikat i mavat, a trenutak kad je skiper okrenija timun nikad neću zaboravit. Nakon utapanja slijedilo je utopljavanje. No, ni nakon sat vremena Andrejevo tijelo nije moglo postići “radnu temperaturu”. Živa se nikako nije htjela popeti na 36 stupnjeva (“probajte na četri ure leć u kadu, smrznit ćete se da van je ne znan kako voda topla”).

U jaslicama se suše i Hajdukovi dresovi

 

A kad je kalvarija napokon bila gotova, red je došao na ispunjenje obećanja. Valjalo se dati na izradu božićnih jaslica.

- Nije mi to bija nikakav problem jer već dvanest godina radin svoj posebni Betlehem i samo ga nadograđujen. Ali san iz zahvalnosti Onome gori odlučija napravit stvarno nešto posebno. Prvi put san jaslice iznija vanka stana (žena Alenka mi se spasila, ha-ha) te san ih donija ovde na Poljud, u “Bili kutak” kod prijatelja Davora Pavića , da ih svak ko oće može vidit.

E sad, kakve veze glasnogovornik Hajduka i njegova TV emisija imaju s Koraćevim jaslicama?!

- Veliki sam navijač “bijelih”, sinu Fabjanu san da ima po Fabjanu Kaliterni (jedan od osnivača Hajduka, op. a.), Hajduk mi je ka dil obitelji, svi smo u familiji dioničari, imamo po jednu dionicu...

Figurica trenera ‘Hajduka’ Ante Miše, s teškim bremenom na leđima

I nije Andrej jedini, ali opet, kakve to ima veze s jaslicama?!

- Ovo je posebni Betlehem, a bit će još i posebniji kad ga za koju godinu završin. Sve je puno detalja koji se tiču Dalmacije, te posebno Hajduka.

I stvarno, kada se malo bolje zagledate, između kraljeva, pastira i zalutalih ovčica uočit ćete, primjerice, i pehar maršala Tita, Kranjčara, Mišu, šampionsku travu iz 1994. ili Torcidu Betlehem.

Stvarno, ovakvih jaslica ni u Vatikanu nema!

vinko vuković                                         
foto: vladimir dugandžić / CROPIX

 

Kamen s Brača, pijesak s Bača - Završija san tehničku školu i uvik mi je bilo drago bavit se s ovakvin stvarima. Koristin samo prirodni materijal, uglavnon kamen kojega mi šalje kum s Brača te drvo i pluto, a iman i pijesak s Bačvica. Sve san deboto napravija samo s klištima i rašpon. Sati i sati rada stoje iza ovoga, a kako i ne bi kad mi ionako kažu da san u horoskopu picajzla. A prve jaslice san napravija jer su me za Božić isprovocirale babe isprid Prime s onin svojin jaslicama koje ništa ne vridu, a traže za njih puno šoldi. Ove, a nije zato šta su moje, vride, drugačije su, posvećene su Dalmaciji i Hajduku za kojega stvarno živin, pa tako odgajan i devetogodišnjega sina Fabjana. Ajme, najgore mi je kad liti radin na brodu kod mojih Kriljana, a Hajduk igra, tad san pravi mučenik... - kaže Korać. www.slobodnadalmacija.hr