Zaboravila sam vam napomenuti da sam u kokošinjcu imala i jednog, jedinog najboljeg i vjernog prijatelja pijevca, pa sam brže bolje požurila nakljuckati novu poruku za njega, na malom zrnu gorušice. Bilo me je strah da bi je netko mogao pročitati, pa sam sve usitnila i znala sam da će mu oči ispasti dok je pročita, a napisala sam mu ovo…“ dođi odma do male bare, nije da sam skuvala paštašutu ali popiti ćemo jaku tursku kavurinu a zatim okrenut šalice…“

Potrčala sam što sam brže mogla svojim tupastim kokošjim nogama, posrtala sam i par puta sam se srušila ko klada u prašinu a kad sam stigla on me već čekao, kava je bila natočena i njen opojan miris mamio me.

-Pričaj – rekao je

-Gataj mi – uzvratila sam

I ovaj prijatelj je bio u stanju vidjeti oblake nad glavama, pa premda mu ništa nisam rekla , točno je znao što me muči čitajući iz njih lako, kako kad čitaš aure bića. To ja zovem prijateljstvom.

Popili smo kavu u tišini i okrenuli šalice a našu tišinu prekidalo je samo roktanje svinja iz bare, zujanje pčele na maslačku i….zvuk zvona sa seoske crkve.

Onda smo digli šalice i zamijenili ih i ono što sam ja vidjela u njegovoj zaprepastilo me.

Vidjela sam sebe u 17.st kao divlju kokoš u predjelima stare Engleske kraljevine, gdje sam slobodno i neometano tumarala po gustim i neprohodnim šumama, sve dok nisam upala u ruke razbojnicima koju su odlučili zavrnuti mi vratom i pojesti me, sve komentirajući, stara koka dobra juha, sve se smijući kao da je to jako smiješno. A onda je došao on, moj prijatelj, ovaj što mi gata iz šalice, i reko, pustite tu kokoš na miru, moja je. Ratoborno su izvadili mačeve i počeo je dvoboj. Napeto sam okretala šalicu u ruci kao da pratim film u fundaču crne kave. Moj prijatelj je bio jako spretan, eliminiravši neprijatelje po kratkom postupku a  kada sam ga pitala za ime rekao mi je da se zove Robin Wood i da ako hoću podučit će me mačevanju te se ničega u životu više neću morati bojati.

Digla sam pogled sa šalice i zamagljenim očima od ganuća i suza koje su se gomilale, shvatila sam da mu je čak i sadašnje ime anagramski izokrenuto isto, a iz tog doba ostala mu ista čežnja za šumama i planinama, a onda me je on prekinuo iz sanjarenja:

-Znaš što – rekao je – ovo što ću ti reći samo naizgled nema veze s onim što vidim u šalici ali, moram ti reći ovo, iza konjskih staja u onoj prčvarnici od alatnice osnovao sam klub borbe pijetlova ( čitaj debatni pjevčev klub ) ali sve razmišljam da osnujem i mačevalački klub. Volio bih da ti budeš prva članica, kokoš s mačem u ruci.

-Nije baš ženstveno biti kokošji mačevalac, ne misliš li tako?

-Ne, meni je baš to seksi, jedva čeka da te vidim u bijelim tajicama s pčelinjim saćem na licu.  I jedva čekam da ukrižamo mačeve ko Banderas i Zeta-Jones u Zorou, sjećaš se one scene, on zamahne mačem a njena bijela haljinica dok si reko keks pada na pod, eto vidiš kako mačevanje može biti jakooo seksi.

Ali, šalu na stranu, ti jako dobro znaš što je tvoj pravi mač, večeras ćeš nam ispričati priču, mislim da ćemo baš uživati, nema toga u čemu kokoše i pijevci više ne uživaju nego u ispovijedima tuđih osobnih i intimnih stvari. Vidjet ćeš koliko ćeš savjeta dobiti, vidjet ćeš tuđe podsmijehe kao da se i njim ista stvar ne može dogoditi u životu, A kad ti se kokoške smiju to ti je zapravo jedna od najboljih lekcija u životu, ako si pametan da to shvatiš.

A sad dođi da ti šapnem da ti kažem što vidim u fundaču kave, neću da to nitko zna, ono što je bitno i važno biti će samo za tvoje uši.

Te večeri na blitvarskom banketu, moja prijateljica, prikrivena bijela labudica prva je pročitala ovo pismo, trebalo mi je cijelo kilo blitve da sve iskljuckam i predam joj, a nakon što je bila s njim zadovoljna, rekla mi je:
-Večeras, dok vatra bude plamtjela na sredini kokošinjca, neće biti kokoške ni pijevca koji sa zanimanjem i napetošću neće pratiti ovu priču.

A ja sam znala da će svatko imati neku svoju viziju i verziju i već sam znala, mnogi mi neće vjerovati, jer tko sam ja, mala bezvezna glupa kokoš koja je jedva u stanju zbrojiti dva i dva.

Ali zato, recite mi, tko je od vas sposoban vidjeti nevidljive oblake nad glavama i tko je u stanju iščitati ih poput aure koja sadrži sve naše otiske, i dobre i zle.

Netko me je pitao, što će reći Calimero na sve ovo kad pročita, ništa, odgovorila sam ja, trenutačno ga drži zavjet šutnje ( pjevčeva omerta ) jer je dao riječ, a on kad daje riječ, do nje i drži, kad šuti – šuti, kad priča – priča, a i kada se zajebava radi to u velikom stilu, tako, tko bi se uistinu i zapravo mogao na njega naljutiti…ja ne….a vi?...

…saturnica…J