Večerao sam u kuhinji sa porodicom i zatim krenuo u svoju sobu na spratu. Uspinjući se stepenicama, čuo sam da me neko doziva po imenu. Bio je to jasan ženski glas. U to vrijeme, jedino žensko u kući je bila moja mama. Vratio sam se u kuhinju. Upitao sam mamu što me je zvala, a ona me samo pogledala i odmahnula glavom. Pomislio sam da se mama šali sa mnom, ali je imala takav izraz lica da mi je postalo jasno da me nije zvala. Slegnuo sam ramenima i krenuo ponovo na sprat u svoju sobu.

Na istom mjestu, pored prozora, kao i prije, čuo sam ponovo ženski glas koji me doziva po imenu. Ignorirao sam taj glas i krenuo par stepenica dalje, ali me zaustavi isti glas, koji sam sasvim jasno čuo. Sad sam bio siguran da me neka ženska osoba zove izvan kuće. Otvorio sam prozor pored stepenica i ponovo čuo isti glas. „Ko je?“  - povikao sam. Niko se nije odazvao. Iznerviran, ponovo sam povikao:“Hej, ko je to?“ Ponovo mi mje odgovorila tišina. Iz radoznalosti, provirio sam kroz prozor. Bio je mrak i sve što sam dole vidio, bio je snijeg koji je već napadao oko pola metra i još je nemilice padao. Nakon par minuta posmatranja i osluškivanja, zatvorio sam prozor i otišao u sobu.

Taj događaj bih najvjerojatnije i zaboravio, ali ...

 

   Sutradan, kad sam se iza podneva vratio iz škole, mama mi reče da je ujutro, hraneći koke primjetila da jedna nedostaje. Potražila je  nestalu koku i pronašla je zamrznutu...ispod prozora. I to baš ispod onog prozora koji sam otvarao, jer sam čuo ženski glas koji me doziva. To me šokiralo. Iza šoka, počela su mi navirati pitanja:“Kako to da kokoš može govoriti ljudskim glasom? Kako kokoš uopšte zna moje ime i još da me doziva?

 

Otišao sam do prozora, otvorio ga i dugo sam gledao u mjesto gdje je uginula koka. Bilo mi je žao što joj nisam uspio pomoći, a još teže mi je bilo što sam gledao u to mjesto, ali je zbog mraka i visokog snijega nisam primjetio. Razmišljajući o tom događaju pitao sam se zašto je zvala baš mene. I shvatio sam... iz položaja u kojem je koka bila mogla me je vidjeti kroz prozor. I što mi je još neobičnije...ona me je prepoznala...zato je i zvala baš mene ...i to po imenu.

Zaista mi je žao što je nisam spasio.

Kasnije, sam čitao i o Solomonu (Sulejmanu) koji je razgovarao sa životinjama. Od tog događaja, na životinje sam gledao sasvim drugačije.