10. ŽEDAN ZDENAC

 

        Bio jedan živ zdenac, koji je hodao uokolo na ljudskim nogama, vazdan moleći za čašu vode. Ljudi su uslužno odvrtali zdenčevu slavinu, točili odatle u čaše, i pružali mu. On je ljudskim ustima pio svoju vlastitu vodu, misleći da je to tuđi velikodušan dar i trud, i bio je točiteljima beskrajno zahvalan.

        Iako se prometao na ljudskim nogama, zdenac je bio bez dna i iscrpa.

        Jednoga dana, dok je stajao na uli~nomu uglu, po običaju moleći za čašu vode, neki mu neznanac priđe i reče:

        “Zar ti ne znaš da si zdenac? Prema tomu, ti ne možeš biti žedan”!

        Zdenac se zablenu u neznanca.

        “Ali ja žeđam! Prema tomu ja nisam zdenac”!

        Neznanac nije popuštao. Gledao je ravno u njegovu bistru, bezdanu vodu, i mirno izjavio:

        “Živa si voda. Sobom možeš napojiti tisuće, a da se ni za kap ne smanjiš“.

        Ne znajući kako ovo primiti, zdenac se uvrijedi, kao da se drugi s njim posprđuje. Podigne ljudsku ruku da odalami prolaznika, no ovaj se izmače i pobježe. Još uvjereniji da je žrtva ptice rugalice, zdenac se dade za strancem u potjeru. I dok je trčao, zaglušio ga je šum i pljusak vode. Voda se u njemu uzburkala i uspjenila, bacakajući ga na sve strane. Zaglavinjao je i zastao, uzbuđeno osluškujući. Šum je utihnuo. Potrčao je opet strančevim tragom. I opet je voda u njemu glasno zapljusnula unutarnje stijenke, i zaljuljala ga. I opet je zastao, ćuleći ljudske uši. I opet, i opet. Trčao je i zastajao sve dok ga žeđa napokon nije oborila na zemlju.

I dok je ležao čekajući da izdahne, jedna mu misao presiječe dah:

“A što ako je stranac govorio istinu”?

Od te se misli mogao zauvijek napiti. Ili je od gnjeva na sebe mogao usahnuti. Što je izabrao, i nije više važno. Mogao je izabrati, to je važno.

 

Najveću ti uslugu čini onaj tko te natjera u potjeru za tobom.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 8.( još neobjavljeno)