Živahno  krenuli razdragani mališani . Na tom putu  ni trenutka nije bilo dosadno. Kokoši,pure,patke, guske, mačke, a i poneki bicikl i traktor. Zvukova, mirisa i boja na pretek. Znatiželjni seljani pozdravljali su goste i svatko im je nešto htio pokazati u svojem dvorištu: neki životinje, neki biljke, a neki pokoji starinski predmet.

U dobrom raspoloženju stigli su do raskršća s lijepo uređenim raspelom. Neki su se pomolili u nadi da će i dalje sretno prolaziti sva iznenađenja na ovoj čudesnoj stazi. Par koraka desno, a već stoji bačva s natpisom:“Adamovo stavišće“.

Puteljak ih doveo do lijepog vinograda i kleti, a tu ih je nestrpljivo očekivao mladi šarmantni gospodin.

-Djeco, znate li tko nas ono čeka?-upita vodič.

-Da, to je Krešo iz serije „Ljubav u zaleđu“!-poviču djeca.

-Da, ali kako mu je pravo ime?-pita ih.

-Pa znamo, to je Adam Končić, on pjeva u „Kvartetu Gubec“-dodaju oni.

Djeca odmah zapjevala njihovu pjesmu:

           ...“Ak sem te ikada hkanil

                 ak sem i prešel u kvar

                   ak sem ti srčeko ranil

                       pozabil te nebum nigdar“...

 

                   

-Dobro mi došli , dragi gosti ! Kako ste putovali?-pozdravi ih Adam.

-Na sve moguće načine smo putovali-nasmiju se učitelji.

-Vi ovdje živite?-pitaju djeca Adama.

Ovdje sam rođen i ovo su moja klet i trsije-odgovara.

-Jako sam sretan što ste me došli posjetiti u Zagorje-veli on.

-Htio bih vam  izreći jednu lijepu pjesmu na kajkavskom narječju-predloži Adam.

Svi su naravno bili oduševljeni i pažljivo slušali:

                  Pučakaj me

Douge, blatne ceste, noči, črne, douge

peljaju me  v jene meste

čez potoke i čez louge.

Saki korak na tem poutu, saka vura vu te noči,

bližiju me starem koutu,

čekaju me tvoje oči.

Dok ja dojdem naj zaspati, pučakaj me v touplem koutu,

dežđ me po obrazu mlati,

stale su mi reči v goutu.

Gda boum z črne kmice zišel i došel do stare kleti,

z brega bum čez jarek išel,

tam gde se obloček svieti.

Čez brv naj lampaš svieti, nepetal bum staru kvaku,

zate čakaj , naj zaprieti,

da ti ne zabloudim v mraku.

Adam završi recitiranje i nakloni se publici koja ga je nagradila gromoglasnim pljeskom. Učitelji su rado poslušali sve što im je pripremio. Pogledali su i njegovu klet i počastili se domaćom hranom i pićem. Pozvao ih je na svoju predstavu u kazalište i  na filmski festival u Krapinu. Dogovorili su se da će ih posjetiti u njihovoj školi na satu hrvatskog jezika  što ih je oduševilo.

Došlo je vrijeme rastanka s Adamom, a uskoro i sa Zagorjem  pa su zajedno otpjevali stihove njegove pjesme:

                        ...Zagorje ja tvoje sem sin

                           Zagorec bum navek bil

                            Bile kam da bi prešel

                            Vrnul se bum kraju svom

                           I za navek ja bum ljubil dom...