62. USKLIČNICA

 

        Bila na svijetu jedna ptica, zvali su je uskličnica. Nitko ju nikad nije vidio, ali mnogi su ju čuli. Bila je kao Bog. Bila je Bog.

        Onda se jedan čoban javio i opisao pticu. On je jednoga osvita tiho frulio, ovce su pasle, trave su rasle, rose su šutjele, sve je bilo obično. Ali čoban je tako frulio, kao da je ovo prvo svanuće na svijetu, kao da sunce prvi puta izlazi. Sve stvari, svo bilje, sve vile, sve zvijeri povjerovaše: zadiviše se, priđoše, i rekoše mu svoje ime. Posjedaše u krug oko momčića. I onda je, naposljetku, došla i ptica uskličnica.

Sletjela je i stala udarati kljunom o zemlju. On je frulio, frulio, ona udarala kljnom, udarala. Čoban se poslije kleo da je u neko vrijeme frula sama frulila, da je zemlja plesala, zrak teturao. Čoban se kleo da je med ludo tekao iz pčelinjega zuja, da se voda iz zdenca dizala, da je zmija, da je mjesec, da je sve drugo... bilo u službi svega drugoga.

“I? Kako izgleda uskličnica”? pitali su nestrpljivo.

“Pa eto, tako”, kaza čoban.

“Kako – tako”?

Čoban se smeo.

“Ne znam. Zaboravio sam ju pogledati”.

“Ha, ha! Kako je moguće tako nešto zaboraviti”?!

“Ne znam. Tada je bilo moguće. Valjda zato što mi se činilo da ju tako dobro znam da ju i ne trebam gledati”.

Ljudi su se pogledali ispod oka. Sad su zasigurno utvrdili da je momče skrenulo s pameti. Spremiše, razočarani, svoju nadu u duboke džepove, i pođoše. Čoban je dovikivao za njima:

“Samo znam da je udarala kljunom o zemlju. I da su svi tada činili nešto što je zaslužilo uskličnik! Ako mene pitate, to je to...!”

 

 

TKO VIDI, NE TREBA MU OKO.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 4. (još neobjavljeno)