Na njemu hlače ala „ sad će poplava“ uske, cjevaste, totalno out što se tiče današnjeg modnog trenda, njegov vuneni angora džemper ( ručno pleten, nagađam da mu je mama ili baka splela to vuneno čudo za rođendan pod parolom, sine nek je tebi toplo u zimskim noćima) kratak i uzak, skužio sam , samac bez žene pa ga je u muškom neznanju ubacio u veš mašinu, a vunu naravno ne smiješ prati u mašini već ručno, eh, treba mu žena pod hitno….dalje, cipele, koncertne crne lakirane na špic…ej, čim sam to ugledao razvalio sam se od smijeha. Malo je falilo da mi pukne ona nevidljiva nit o koju sam se zakačio. Nema sumnje, Woody Allen od 2 metra upravo je ušao u knjižnicu i obraća se našoj knjižničarki a ona odjednom niti muca niti prtlja po očalima niti bulji u kompjuter izgleda da joj je sve jasno što treba činit.

 - Izvolite, što trebate?

 - Hm, trebao bih jednu knjigu iz tehničkih znanosti.

 -Recite, ako imamo, tu sam da vam pomognem i budem na usluzi.

Ma gle ti zavodnice, „tu sam da vam pomognem“, a do jučer je bila nemoćna i jadna.

- Knjiga se zove „ Tehnički problemi izgradnje mostova“

Bacila cura pogled u kompjuter da vidi imaju li je jer nikad u životu to nitko nije tražio i ne malo se iznenadila i razveselila kao da joj je netko ispričao dobar vic, knjiga je bila na polici samo je čekala da je netko podigne.

- Dođite, da je skupa pronađemo. Malo stoji visoko pa je neću moći dohvatiti ali vi se tako zgodni, visoki….

Hej, ostao sam bez teksta, jel to moja omiljena knjižničarka, ona smotana, kad li se odmotala? I dolaze k meni da mi razbiju mrežu? Pomakao sam se u stranu sveudilj napeto prateći razvoj situacije.

- Evo vidite, zadnja polica do zida, ako vam ne bi bio problem jer ja je ne mogu dohvatiti. Stavite nogu na donju stepenicu, taaaakoo, pridržati ću vas da ne padnete.

Ma jel vi to pratite, još će ga i pridržati, za što?, pitam se, za stisnut džemper, e fala bogu možda se i otegne od pridržavanja, neka. Čim je dohvatio knjigu, puhnuo je u nju i prokomentirao.

 - Ima na njoj paučine i prašine, vidim nikome nije trebala i baš kao da je mene čekala.

- Da baš tako, dobro govorite. A slušajte danas je tako teško naći učene ljude, prave intelektualce kao što ste vi. Svi čitaju ljubiće prate sapunice,….nitko ne diže prave knjige a o stručnima da ne i govorimo.

I dalje sam bio bez teksta ali od sada i bez kuće, ma nije me toliko zabrinjavala razbijena mreža, sapletem ja nju u tren oka a privremeno imam i vikendicu u odjelu prirodnih znanosti, već ova moja nekadašnja miljenica koja se tako nabacuje ovom jadniku sa skraćenim džemperom.

 - Dođite da vam zadužim knjigu – rekla je najslađim mogućim glasom pa nastavila:

-Imate lijepo ime, a po adresi vidim da stanujete blizu mene pa kako li se nismo nikada sreli – gugutala je ona dalje.

A ja mislio da ja nju moram podučiti kako li se plete ljubavna mreža, bogami postidjela me, mislim da ću morati malo pozornije pratiti sapunice nešto mi je očito promaklo.

Znao sam da ću od sad pa nadalje naš zajednički serijal gledati sam ili možda ipak s nekom paučicom, morati ću malo pretražiti neke udaljene i slabo posjećene police ove moje knjižnice.

Zaljuljao sam se na mojoj niti, prebacio se na zid i dao se u potragu za netaknutim divljinama ovog mjesta zvanog Gradska knjižnica. Ako je istina što kažu ljudi da nosim sreću, onda neka im bude tako, ja svoju idem tražiti dalje jer dok je prašine bit će i mreža i paučica.

 KRAJ