80. TRAVA MILOKRVNICA

 

        Kako su ljudi saznali koje su trave melemne i ljekovite, a koje otrovne? Tako što su im same trave rekle.

        Ne samo da je svaka biljka isijavala čovjeku svoje vidljivo svjetlosno tijelo, svaka je biljka slala glas čovjeku: uberi me, popij me. Ili: zaobiđi me. Ili: privij me na ranu. Ili: stavi me pod jastuk.

        Tako je to znanje ostalo u nasljeđe i onima, koji su postupno izgubili sluh i vid za šumu i polje.

        U selu je živio jedan stari travar, zadnji od sluhovite vrste. Jednoga je dana vršljao poljem, tražeći milokrvnicu, travu koja stišava bijes i krijes muške krvi. Imao je sina, koji je bio nabusite i prijeke ćudi, te se kuća od njega tresla, a djeca se podvlačila pod krevet. Starac je išao preko polja, zovući:

        “Pokaži mi se, milokrvna travo, vazda cvjetna i sretna bila”!

        I tako je prolazilo jutro, pa i podne, i naposljetku dan poče malaksati i na zapad se, kao na štap, naslanjati.

“Sluh mi je, očito, oslabio”, reče starac.

Stade nasred polja, i još jednom zazove biljku. I gle, do nogu mu se javi sitan glasić:

        “Evo me čiko, nemoj me samo zgaziti”!

        Sagne se starac i zagleda se u glasić, a ono biljka milokrvnica.

        “Čuo sam te, znači? Ipak si mi progovorila”?

        “Ja sam ti od rana jutra govorila “tu sam”, “tu sam”, ali me nisi čuo. Sad, u suton, dobro je vrijeme za uho, iako nije za vid”.

        “Ima li vas puno u polju? Čini mi se da sam te viđao, ne znajući da ste to vi, milokrvne trave”.

        “Ima me puno, čiko. Uberi ovu koja s tobom razgovara, i sinu će ti biti bolje”.

        Starac se sagne da dohvati travu, malo popostane rukom, pa onda rekne:

        “Nešto mi je žao da berem tebe, koja si mi  sama otkrila gdje si, i komu ćeš dobro doći. A i malena si, još nisi uhvatila pun stas”.

        “Ne možeš ti mene ubrati, čiko, ako ubereš ovu travku. Pogledaj niz polje i vidi koliko me ima”.

        Pogleda starac, i vidi: svuda milokrvnice.

        “Ali to nisi ti – to su druge...”

        “To sam ja”.

 

 

       Biljke znaju što je čovjek zaboravio.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 6.  (još neobjavljeno)