17. TLOCRT BLAGA

 

        Bio jedan papir, tvrd i žut, s ucrtanom stazom do pećine s blagom. Prodavao se tajno, i za silne dukate, ali opet ne i za presilne, jer se nije znalo koliko je zapravo ćupova s blagom u toj tamo pećini. Kupio ga neki čovjek, pa ga zaključao u škrinjicu, taj papir. Pokazivao ga samo najpouzdanijim prijateljima. Jer papir je bio blago. Papir je to znao, i gizdao se, i u škrinjici, i izvan nje.

        Jednoga dana nećak vlasnika tlocrta naiđe stricu u posjete, u doba blagdana. Stric ga je, naime, bio pozvao da dođe, kako bi mu povjerio tajnu blaga. Neko je vrijeme dvoumio hoće li, neće li, ali na kraju nije odolio napasti da se pohvali. Prvo stade nadugo i naširoko tumačiti nećaku da on, stric, ima blago takoreći na dlanu, i da je to velika tajna; i onda mu u povjerenju pokaza tlocrt.

        “Vidiš li blago”?

        “Ne vidim. Vidim samo crtež”.

        “Ali to je crtež blaga! Velikoga”!

        “Neotkopanoga”.

“Lako ćemo zato”, kliknu stric. “Važno je, najvažnije, imati mapu”.

        I on, uvrijeđen nećakovim, kako je mislio, potcjenjivanjem, spremi papir u škrinjicu, zaključa ju, i ode u šetnju da bi provjetrio svoju ljutnju.

        Drugoga jutra nećak predloži stricu da uzmu mapu i krenu s lopatama put pećine s blagom. Stric to odbije, govoreći da stvar treba držati u tajnosti, da još nije vrijeme, itd. Tako je govorio i sljedećih jutara. Nećaku to dosadi, pa se vrati otkuda je i došao.

        Te je noći buknuo požar u kući. Škrinjica je izgorjela. Stric skupi pepeo u šaku, i reče žalopojno, kao kralj na rastanku s krunom:

        “Kad pomislim da držim u ruci pepeo onoga silnog blaga...”

 

        Imati potvrdu da imaš nije isto što i imati. 

 

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 9. (još neobjavljeno)