Od trena kad se u meni prelomilo čini mi se kao da se sve više… hm… recimo odmičem od svega oko mene. Ispočetka me to zabrinjavalo jer mi se činilo da sam postala hladna, apsolutan gubitak emocija… pa sam shvatila da sam samo izgubila naučene reakcije… a nove još nisam naučila procesuirati… i tako…       

Kužim ja u zadnje vrijeme da sam „odmaknuta“ od jako puno toga… i to uopće nije loše… i da sam upala u neko stanje mirovanja… pa prihvatim i to… sam kak dugo… ja sam vam takva da kad mi postane premirno ja ću si sama napraviti cirkus, samo da se imam s čim igrat jedno vrijeme… obično nastrada moja bolja polovica, koja sve to stoički podnosi… i pušta da se sama slažem, pa makar to bilo – „a da prekinemo, ja si imam nekaj za složit, a moram to sama“…

Pa kad me opet ćopio nemir neku večer istresla to njemu, naravno kad je on padao u san, ili bar pokušavao J

Moj dragi kuži puno, vjerojatno puno više nego ja to mislim, samo spada u skupinu koja se ne zamara previše oko svega, a ja sam „željka znatiželjka“. Nema tog -što, kako, zašto- koje će me zaobići, što više znam to više želim znati.  On zna, do jedne točke, i to mu je dovoljno, zadovoljan je tu gdje je i pokušat će tu postići sve što može, a ja… ne samo da bi u svemir nego bi i turbo pogon po mogućnosti… Njemu jedno isključuje drugo, a ja mislim da ja mogu sve…

Kad sam krenula s pričom da zar ga nimalo ne zanima mogućnost da ide dalje od ovog, da ima više… on misli da s razlogom to ne možemo, a ja ne vidim taj razlog, pa zašto ne… J Malo me ljuti njegov stav da ili ćemo bit zajedno tu ili ću sama u svemir ( a ja mislim da mogu imat i jedno i drugo, makar znam da je to teži put), a i izjava da svaki put kad se pomaknem, pomakne se i on makar to baš i ne želi… Poanta te priče je na kraju ispala da ja vidim neke stvari što on može (kao na Zeusovoj vagi svoje baš ne doživljavam) pa…

Hoću i ja!!! Ne može!! Zašto??? Na neki način to ne želi, niti ja to mogu… ????.... Njegovo objašnjenje : on je jednostavan, a ja komplicirana… on je primitivac s toljagom i orasima koje lagano krcka s tom toljagom, a ja svemirka i samo trebam stisnut gumb kad nešto želim… I sad ja, sa svom tom tehnologijom želim znat kako ta toljaga funkcionira, a imam sve te gumbe… I nikada ju neću shvatiti… Mislim, shvaćam ja njegovo objašnjenje, ali ne prihvaćam…

E, moj primitivče, zadrži si svoje orahe… Nabavit ću si ja svoje!! J

Voli vas sve vaša Mylo J