1. SVE JE TU.

      SVE JE TO.

      SVE JE TI.

 

        Bio jedan čovjek, koji se zvao Uoi. Bio još jedan čovjek, koji se zvao T – samo T. Uoi i T bili su nerazdruživi. Onda T reče jednoga dana Uoiu:

        “Ti imaš previše slova – k tomu, sve same dugotrajne samoglasnike. Mogao bi mi posuditi kojega. Kratak sam, vidiš“.

        Uoi bijaše široke duše. Pruži mu svoje prvo slovo, U. T uze slovo i sveže ga uza se. Sada se zvao Tu. Sada se onaj prvi zvao Oi.

        Opet, poslije nekoga vremena, Tu reče Oiu:

        “Imaš dva samoglasnika, a ja samo jedan. Ne, neću ti ga uzimati. No kako bi bilo da ti ja vratim U i uzmem O”?

        “Pa dobro”, reče dobroćudnik.

Uzme natrag U i pruži prijatelju O. Sada se zvao Ui, a onaj drugi, To.

        Onda, opet jednom, onaj po imenu Tu reče prijatelju Uiju:

        “Molim te, hajde da se još jednom zamijenimo. Evo, vraćam ti U, a ti mi daj I. Jer I je meni ipak najdraže slovo, i najbolje mi pristaje”.

        I sada ostane Uo, a nastane Ti.

        Poslije mnogoga vremena, opet... Ali sada se onaj prvi pobuni i vikne:

        “Odluči jesi li Ti, ili si Tu, ili si To”?

        “Ne mogu se odlučiti, jer nema razlike”, odgovori drugi. “Samo se igram kao da je ima”.

 

 

        Netko se jednom sjetio da nacrta Božju zagonetku: istostranično trojstvo, trokut s tri stranice samoglasne, i sa središtem od suglasnoga slova T.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 5. (još neobjavljeno)