“Ja sam s Jupitra”, lagao je Mali zeleni.
“Ah, to je meni baš svejedno”, odgovorio je zemaljski dječak. “Jupiter, Uran, Saturn... Od svih devet najbolja je Zemlja”.
“Kako znaš“? pitao je Marsovčić. “Nisi bio ni na Marsu, a kamoli na Jupitru ili Uranu”.
“Svejedno, ja znam da je Zemlja najbolja. Pokazat ću ti – takvih čuda sigurno nema na drugim planetama”.
I dječak povede Marsovčića u breskvik svojega djeda.
“Vidiš li ovo stablo? Reci mi, odakle raste”?
“Vidim, naravno. Raste iz zemlje”.
“Dobro. A sada uzmi pregršt te zemlje, njušni ga, i reci mi ćutiš li kakav miris”?
Marsovčić posluša Zemljanina, uze nešto zemlje među svoje zelene prstiće (s plivaćim kožicama), pomiriši zemlju i izjavi da zemlja nema nikakva mirisa. Onda Zemljanin ubere zrelu breskvu, rastvori ju, i prinese Marsovčiću pod nos.
“Miriše li”?
“Miriše”.
“A sada stavi malo zemlje na jezik, i kaži mi je li slatko”.
Marsovčić i opet posluša druga sa Zemlje, okusi malo zemljice, ispljune, i izjavi da zemlja nije nimalo slatka.
“A sada žvakni malo breskvice”.
“Slatko je”, izjavi Mali zeleni.
“Eto vidiš kakvo je to čudo: zemlja niti je slatka, niti miriše, a stablo koje iz nje raste miriše, i slatko je svojim plodovima. Hoćeš li da te sada povedem u Gornji Šljivik kod moje tetke? Da okusiš šljivu? Pa poslije krušku, kajsiju? A tek jagode i trešnje da kušaš, druškane! A tek cvijeće da vidiš, ortače! Uzmimo samo ružu... odakle njoj crvena, žuta, bijela i tko-zna-kakva boja, kad je zemlja tamno bezbojna? Eto, to ti je dokaz da je naša planeta Zemlja najveće čudo od svih devet”!
Marsovčić je ponio na Mars onaj pregršt zemlje i košticu breskve, rekavši da se sprema posaditi Gornji breskvik na Jupitru.
Da je na Marsu dobro, bili bismo tamo.
Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 5.
(još neobjavljeno)
još
bglavac
edin.kecanovic
