62. STRANČEVA DRUŽINA

 

        Stranac je imao psa. Pas mu se pridružio za vrijeme hoda kroz dugu, pustu jesen. Najprije je tražio zaštitu, a onda je sam štitio Stranca. Od čega? Od vukova, mislio je pas. A možda i od zmija. Razumije se, i od mačaka.

        Stranac je imao pernatu zmiju. Ona mu se pridružila, dok je lunjao prašumama Jukatana. Letjela je oko Njega, htijući mu biti suncobran, kišobran, vjetrobran.

        Stranac je imao krilatu mačku. Ona je sišla s jednoga oltara, dok je hodao niz Nil. Mački je bilo samo do predenja i umiljavanja.

        Onda je naišao paun, gordoga repa i nezgrapnih nogu. On je repom kao lepezom neprestance rashlađivao Stranca.

        Na kraju se družini priključio i jedan miš, običan, zemaljski.

 

        Pratnja se Strančeva jednoga dana poče snebivati.

        “Što je meni”, reče mačka, “te ne lovim ovoga miša, koji je inače moja zakonita poslastica”?

        “Što je to sa mnom, te ne čerupam onu zmiju, mojega zadanog dušmana”? pitao se paun, gizda prirode.

        “Što je meni, te ne nasrćem na mačku, stvorenje koje po prirodnomu nagonu ne podnosim”? govoraše sebi pas.

        A onda se miš, mačka, i zmija nastaviše čudom čuditi:

        “Kako to da se ne plašim mačke? Zar je moguće da ne uzmičem pred psom? Što to znači da ne strahujem od pauna”?

        Jest pas režao put mačke, jest mačka frktala na psa, jest zmija siktala put pauna, jest miš uzmicao od mačke... ali Stranac je hrlo koračao dalje, ne obazirući se na njihova urođena neprijateljstva. Budući nisu htjeli zaostati za Njegovim korakom, svih pet je ostavljalo svoje žarke po strani, i slijedilo Ga u stopu.

        Kad su ušli u selo, Stranca zasuše molbama i pozivima na sve strane. On ne htjede nikuda, tek reče:

        “Slijedite njihov primjer, i doći ću...”

 

        U Njegovoj prisutnosti samo je ljubav prirodni nagon.

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 9. (još neobjavljeno)