42. ŠTO JE ZAJEDNIČKO

      ZVIŽDUKU I  SKOKU?

 

        Bio jedan čovjek, koji samo na spavanju nije zviždao.

Ali od zore do ponoći orio se njegov zvižduk u sedam boja. Kad bi ga ljudi nešto pitali, odgovarao je zviždukom. Kad bi on ljude nešto pitao, pitao je zviždukom. Razumjeli su se, jer je zona zviždanja trajala godinama, i jer su ljudi čovjeka proglasili umjerenim čudakom, kakav je dobrodošao svakoj nečudnoj sredini.

        Jednoga dana taj je zviždavac sreo čovjeka sebi sličnog. Ovaj, doduše, nije zviždao, ali je stalno preskakivao s jedne strane jarka na drugu.

        “I ti se moliš “? i uzdahnu i nasmija se (zviždukom) prvi.

        “Da”, odgovori (skokom) drugi. “Molim se, i nikad mi dosta”.

        “A oni naši suseljani nikad se ne mole”, zviždukao prvi. “Čak ni kad su u crkvi, kad tihuju. Uvijek su im misli negdje drugdje. Ja sam zbog toga odlučio zviždati”.

        “Razumljivo”, skokom se oglasi drugi. “Mene su proganjali u školi, jer je molitva u ono vrijeme bila zabranjena. Zato sam odlučio moliti se na ovaj način, i Bogu je to pravo i drago”.

       

        Tako su se zvižduk i skok povezali u istinskoj bliskosti - a tko bi od redovitih ljudi ikada otkrio tu tajnu? Naprotiv, nezviždačima i neskakačima ova je pomaknutost dobro došla kao potpora u bari samozadovoljstva.

 

 

        Kakav koristan nesporazum...

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 7. (još neobjavljeno)