11. ŠTO I TKO

 

        “Spreman sam sve ostaviti i poći s Tobom”, dahtao je mladić, trčeći za Divnim Strancem. “Odričem se svega što sam prije smatrao dragocjenim i svojim. Dopusti mi da Te pratim po Tvojim lutanjima zemljom”.

        “Hm”, reče Divni Stranac, “jesi li se uistinu svega odrekao”?

        “Odrekao sam se imutka, kuće, obitelji...”

        “To nisam tražio”.

        “Onda ne znam čega bih se još mogao odreći”?

        “Odreci se i same pomisli da se nečega odričeš. Jer ništa i nije bilo tvoje, već Moje”.

        “Oh! Razumijem. Nemam se čega odreći, osim iluzije da mi je ikada išta pripadalo”.

        “To je već bolje. Ali još uvijek nije najbolje”.

        “Ne želim ništa za sebe”, reče iskreno mladić. “Želim činiti samo dobro. Drugima. Svima”.

        Stranac ga zagrli, stisne uza se do nestajanja.

        “Voljeni, odreci se čak i toga da želiš polučiti dobro svojim činom - čak se i toga odreci. Prepusti sve Meni”.

        “Oh! Razumijem. Odričem se i toga”.

        “Još uvijek nismo stigli do kraja”.

        “Što još ima”? dahnu mladić. “Pristajem unaprijed”.

        “Reci Mi, tko je taj koji se odriče”?

        “Tko je? Ja”.

        “A tko je ja”?

        S druge strane oglasi se šutnja.

 

 

        Kraj priče, početak zbilje.

 

 

        Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 7. (još neobjavljeno)