105. SRETAN SUSRET

 

        Divni Stranac ugleda ženu, i prijeđe na njenu stranu ulice.

        “Opet ti”! reče ona, ozlovoljena. “Svaki puta kad Te sretnem, imam nevolja”.

        Koračao je uz nju šuteći, a onda tiho reče:

        “Znaš li što bi tek bilo s tim nevoljama da Me ne srećeš? Jer Ja uvijek dolazim kad ti nailaze zloguki znaci. Ja znam kada se grušaju oblaci na tvojemu nebu. Ja tada stižem kao gromobran”.

        Koračala je uz njega šuteći, a tada tiho reče:

        “Znaš čega se plašim? Plašim se da Ti nisi gromobran. Strah me je da si Ti zapravo grom, Stranče”.

        “Oh, jesam”, odvrati joj. “Ja sam oblak, u oblaku grom, u gromu moć udara, u udaru moć požara... i Ja sam obrana od svega toga. S koje Me strane uzmeš, s te ti prilazim. Reći ću ti još jednu tajnu: ja sam i nebo”.

        “Moje nebo”?

        “Ima samo jedno nebo. Možeš ga zvati svojim. Možeš ga zvati nebom. Nebu je to svejedno”.

        Ona se zagleda u Njegov divni profil.

        “Hoćemo li svratiti na kavu”?

        Uđu, sjednu, jedno se u drugo zagledaju. Kava je crno svjetlucala između njih.

        “Kad Te sretnem, uplašim od onoga što me čeka, a kad Te nema, pogibam za Tobom. Eto, tako je sa mnom”, reče ona. “Zapravo, ne živim – ili se plašim živjeti, ili čeznem za životom”.

        “A sada, kako je sada”? pitale su oči Divnoga Stranca, milujući ju.

        “Sada samo uživam. Niti čeznem, niti se plašim – imam mjesta u sebi samo za sreću”.

        Toliko su se gledali, da su zaboravili popiti kavu, da su zaboravili trepnuti vjeđama, da su zaboravili disati.

        “Poslije ovoga... više ne možeš u svoju staru kožu. Vani te čeka tvoje ime, čekaju te tvoje godine, tvoja mala povijest. Želiš li se vratiti? Ili hoćeš sa mnom”? prošapta na kraju Divni Stranac.

        “Da”.

        Ali kakav je to bio “da”! Samo takav.

        On ustane, plati, nestane, ona ustane, ne plati, nestane.

 

Poslije su ljudi iz kavane ponavljali redarstvu da je žena sjedila sama, da su se pred njom crno svjetlucale dvije kave, da je izgledalo kao da nekoga čeka, da je sve na ženi bilo obično, osim što su joj se usne tu i tamo pomicale. I da je najednom klonula glavom na vlastito rame, i da je tako ostala kao da se mazi ili kao da spava, i da je bilo debelo kasno kad su stigla kola hitne pomoći.

 

 

KAD DIVOTA VIŠE NIJE STRANA, NI SMRT VIŠE NIJE SMRTONOSNA.

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 4. (još neobjavljeno)