Okrenuo sam se prema mami i istovremeno smo znali da moramo izaći.

Uzela je moj kaput i bez pozdrava napustili smo razred. Učiteljici je bilo strašno neugodno i riječi su joj zastale u ustima.

Bila je noć, cesta kliska, a mamine suze tiho su padale preko njenog lica. Zagnjurio sam lice u sjedalo auta kao da se sramim sam sebe, kao da sam kriv zbog toga što sam ispao drukčiji i što mamu nisam mogao usrećiti. Danas mi je samo žao što se nismo mogli oprostiti kako treba i što mi nije za kraj poravnala kosu i dala mi poljubac u čelo, jer kad sam se probudio bio sam u Hitnoj pomoći a oko mene Policija.

Samo sam čuo gdje govore, neki pijani debil zabio se u njih. Eto vidite, a ja niti pijem niti pušim a zovu me debilom, zašto pitam vas, kad sam ja dobar i imam izoštren sluh.

Pitao sam gdje je mama. Najprije su šutjeli. Pa muljali. Na kraju se rekli. Mrtva je. Nisam plakao jer nekako nisam razumio smrt i nisam još uvijek razumio da je nikada više neću vidjeti.

Došla je mamina sestra, pa je došla socijalna služba i dugo su se dogovarali što sa mnom. Svi su očekivali da će me uzeti teta jer ionako nije imala djece. Ali ne, ona je rekla da sam retardiran i da takvi trebaju specijalnu njegu.

Opet jedna stara riječ ali i jedna nova.

Specijalna škola i specijalna njega. Ne trebam ja specijalnu njegu, kako ne razumiju da sam ja dobar i da ne tražim puno osim da me se voli.

Retardiran?

To mi malo ljepše zvuči od debila baš poput neke dijagnoze, možda sam bolestan a to je neka zlosutna dijagnoza.

Šutio sam i ništa nisam pitao. Tako sam završio u „Domu za djecu sa posebnim potrebama“…..opet vas pitam, kakve su to posebne potrebe. Zar voljeti znači imati posebnu potrebu? Činilo mi se da ne razumijem ni ono malo što sam od svijeta razumio.

Teta mi je rekla, dolaziti ćeš kod mene za praznike, za Božić i za Uskrs. Ali ja sam znao da neću ići. Znao sam zato jer je i njeno srce kucalo poput učiteljičinog, ritmom laži.

Dugo sam u Domu bio sam, bio je tu puno djece, slične meni, i ljudi koji su se bavili s nama da nam bude toplo i da smo siti. Ali meni je stalno falilo da me netko voli.

A onda je jednog dana u naš Dom ušla jedna djevojčica. Bila je drukčija od ostalih. U njenim grudima srce je kucalo poput šuškanja krila uplašene ptice.

Bila je željna toga da je netko voli, baš poput mene.

Ja sam joj prišao a ona mi je rekla.

-Daj mi ruku.

Dao sam joj ruku. A ona je nastavila:

-Imaš lijepu kosu.

A onda mi je poravnala kosu sa čela.

Tako je počela naša ljubav a traje i danas. Stalno se držimo za ruke jer volimo čuti kako nam srca kucaju u istom ritmu i samo ja svako toliko njoj kažem:

-Volim kad mi poravnaš kosu i poljubiš me u čelo.

Nikada nije rekla da neće i nikada to nije smatrala specijalnom potrebom.

Sad , dok vam ovo pišem, noć je i čujem počeo je padati snijeg. Leprša poput šapata leptirovih krila.

Imati ćemo Bijeli Božić.