55.  SMRTNIKU SMRT, PIJANCU VINO

 

        “Pitajte”, rekao je Divni Stranac, sjedeći pod jasenom.

        Ljudi se najprije ustru~avahu. Onda se jedan iz skupine ohrabri i prozukne:

        “Ja bi htio znati trebam li proljetos saditi konoplju ili lan”?

        “Lan”, glasio je odgovor.

        Čovjek se, sretan i zahvalan, pokloni u pravcu jasena.

        “Moje je pitanje: hoće li mi žena roditi sina”? odvaži se drugi.

        “Poslije tri kćeri, hoće”.

        Čovjek od sreće baci kapu uvis i potcikne.

        “A ja bi htio znati... kad ću umrijeti”?

        “Nikada”.

        Nasta muk.

        “Jesam li Te dobro čuo? Nikada”?

        “Rekao sam: nikada”.

        Onda se skupina uslatalasa, zabruji tiho, potmulo.

        “Kako to misliš, stranče? Kažeš li da nema smrti”?

        “Nema”.

        “Prodaje nam maglu”, stade ih uzrujan šapat. “Valjda je svatko od nas vidio mrtva djeda, susjeda, ili makar psa. A On kaže: nema smrti! To kaže i gleda nas u oči”!

        I odagnaše Ga s psovkama, gnjevni što su s Njim gubili vrijeme pod jasenom.

 

        Putem za Strancem zatrči se seoska luda, vječni pijanac.

        “Hej, stranče, stani načas! Nešto bih te pitao”.

        “Pitaj”, reče i zastane. Oči su Mu bile pune tužih suza.

        “Neću te pitati ni o gumnu, ni o kokošinjcu. Oni tamo ljudi - sve sam zavrzan do zavrzana. Nisi smio s njima gubiti vrijeme. Ja Te neću  zapitkivati slične gluposti, da znaš. Ali bih rado znao smijem li poći s Tobom komad puta - da Ti nosim torbu, ako imaš torbu. Makar do prve krčme”.

        “Nemam torbu”.

        “Onda me pretvori u magarca, da Te nosim. Samo do prve krčme”.

        “Ne volim biti teret bilo kojemu živom stvoru”.

        “Onda... Što da Ti još ponudim”?

        “Da izdržiš sa Mnom dalje od prve krčme”.

        “Gospode! Zbilja previše tražiš“.

 

 

        Seljaku gumno, pijancu vino, smrtnima smrt... a Njemu njihove suze.

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 5. (još neobjavljeno)