19. REČE UZA UZNIKU
Reče uza uzniku, reče lanac zalančenomu, reče bolest bolesnomu:
“Blago tebi sa mnom.”
Uznik se zgrozi nad takvom opakom porugom, zaprepasti se i zalančeni, i bolesni.
“Zar te nije od Boga strah? Moju nevolju nazivaš blagoslovom?”
“Upravo tako,” rekoše tamnica, lanac, i bolest. “Jer da nema mene, nevolje, ti ne bi nikada Boga ni spomenuo.”
Uznik nagari hodati u krug svojih uza, udarajući tu i tamo glavom o zidove.
“Ja to samo onako... Bog je stvar govorne navike,” grcao je. “Kad bi bilo Boga ja bih Ga pitao zašto me je ovamo strpao.”
“Kad bi ti Mene kako valja slušao, Ja bih te pitao zašto si ti sebe ovamo strpao?”
“Ja sebe?! Ovo je vrhunac bezobrazne laži!”
“Pitao bih te, nadalje, zašto si sebe zalančio? Zašto si sama sebe razbolio?”
“Hej! S kim ja zapravo razgovaram?”
“S Onim, bez koga si sam sebi tamnica, samica, lanac, i bolest.”
Čudnih li oblika blagoslova za izobličene...
Vesna Krmpotić, DIVNI SRANAC, knjiga 3.