RAVNO I GRBAVO

 

         Kad naiđe grbavo vrijeme, ravni se spuštaju da bi pokazali put.

         Jednoj takvoj, koja se hranila nebeskom rosom, Gospod reče:

         “Šaljem te po tvojoj volji među ljudoždere”.

         “Dobro”.

         “Morat ćeš s njima dijeliti njihove običaje”.

         “Dobro”.

         “Tvoj će tjelesni otac biti ljudžder”.

         “Dobro”.

         “Tvoj }e muž također biti ljudožder”.

         “Dobro”.

         “I tvoj sin”.

         “Dobro”.

         Gospod popostane, kao da se umorio od njezine buduće muke.

         “A ti sama...”

         I ne završi, okrenu se, ode.

         Duša je dugo gledala za Njim, a tada ode i ona. Izbriše iz pamćenja ovaj razgovor, uljezne u odgovarajuću rodnicu, rodi se u zemlji ljudoždera, preuzme njihove običaje, iako ne do kraja. Prihvati vlastito ljudoždersko podrijetlo, iako ne do kraja. No taj posve mali odstup od odobrene stramputice, pomogao je mnogima da se zamisle nad sobom i svojim svijetom. Taj posve mali odstup, nalik pukotini, širio se gotovo neprimjetno, i nitko mu se nije opirao, jer nitko nije od njega strahovao; i nije bilo sudara ni nesporazuma.

         Sve dok ona jednom...

U poizbor ljudožderskomu društvu, dok je oglodavala nečije kosti, ugledala je pred sobom ona pognuta, odlazeća Božja leđa. I sjetila se tko je, i odakle je, i zašto je tu.

         Ostatak priče poznat je na četiri strane vjetra.

 

 

 

Pojmovnik, redom:

 

Ljudožderi = bića koja se hrane potmulim i(li) jarkim napadima na sebi slične.

Ljudožderstvo = sve rabote kojima je cilj: nauditi drugima. Proždrijeti nečiju imovinu, dobar glas, mir, volju, snagu, slogu... U takve se rabote ubrajaju i misli i čuvstva, a ne samo riječi i djela.

 

 

Vježbe za liječenje ljudoždera:

 

         Nasloniš se što udobnije, zatvoriš oči, zamišljaš: svi su se ljudožderi, znani i neznani, našli u jednoj goloj sobi. To je soba za oboljele. (Jer ljudožderi su zapravo bolesnici). U podnožju su zida rupe za prolaz miševa i zmija.

         U pokrajnoj su sobi zmije – stotine njih, velikih, šarenih; no sve  neotrovnice. Omotavaju se jedne oko drugih, mrse svoja klupka, izvode otmjene i zamršene plesove.

         Potom (opet zamišljajno) ubaciš u sobu sa zmijama zapaljenu krpu, malo vlažnu. Dim počinje puniti prostor. Zmije se unezvjere, traže izlaz. Pronalaze one rupe u zidu. Njih desetak ili više jurnu kroz rupe u bolesničku sobu. Za njima grne novih desetak, uz psiku i pisku.

Od pogleda na zmijsku najezdu ljudožderi dožive moždani udar. Udar izbaci otrov iz njih.

 

 

Vježbe za nezaborav tko si i odakle si

 

         Usred neke tajne večere ili skrivene nepodobštine, stani časak!  Pokušaj sebi predočiti da te ovoga trenutka netko gleda. Taj netko svjedok je svemu što radiš. Taj netko je možda Bog. Ili tvoja savjest.

         Za početak dovoljno.

         Za nastavak povoljno.

 

 

Vesna Krmpotić, DUBOKO NEDISANJE

                          VJEŽBE ODVIKE OD NAVIKE  (još neobjavljeno)