što je u tvojim rukama?
ništa? nešto malo? puno? sve? život?
misliš li da je Život u tvojim rukama.... misliš li da si gospodar Života kako govore u nekim duhovnim knjigama.... ili ti nije trebala nikakva posebna ili posebno bolna škola da vidiš i znaš da je Život gospodar čovjeku.... a ne čovjek Životu....
kako god.... shvatiš to najkasnije tek kad te sustigne nešto što se baš ne uklapa u plan „ljudskog gospodarenja životom“.... kad ti iznenada umre netko jako drag, kad ti dijete nastrada, kad oboliš od raka....

„mislim da ima puno toga što ženu čini ženom, ne samo sise, mogu i bez njih, uopće mi ne fale“, priča mi Ouarda.... ona je doista cvijet, ružica nježna.... kako joj i ime kaže, pupoljak mlad, premlad.... za sve to što vidim.... kako, zašto, odakle, kud prije.... liječnici kažu: nije dobro.... dijete treba majku, učinit ćemo što možemo.... malo možemo, premalo.... kosti, jetra, pluća, glava.... metastaze posvuda....

„možeš li mi napisati recept za flastere protiv bolova?“, pita me Ouarda kad smo se srele prije nekoliko tjedana pred glavnim ulazom klinike....
„ništa lakše nego to“, kažem.
„imam još samo jednu jedinu želju, ako mi možeš nekako pomoći....“
„ako mogu mogu, ako ne mogu naći ćemo tko može. da čujem!“
„nemoj mi se smijati ili pitati me zašto se bavim tako nebitnim stvarima, kao da ne znam moje stanje.... ne mogu si kupiti periku, preskupo mi je.“
„ni ne trebaš, osiguranje će platiti, napisat ćemo ti potvrdu i eto, riješena stvar“
„da, pa ću dobiti neku umjetnu“, rastuži se Ouarda „možeš li mi organizirati pravu kosu?!“
„pravu kosu??“
„mislim, periku od prirodne kose“
„sredit ćemo to nekako“, rekla sam i još sam rekla da žurim dalje i da se uskoro vidimo i da će imati upravo onakvu frizuru kakvu želi.... i rasplakala sam se kako nisam odavno.... dobro da Ouarda to nije vidjela....

ali smo uspjele.... ako ništa drugo, barem to.... samo par dana kasnije, dobila je prekrasnu, blistavu, zdravu i dugu kosu složenu u frizuru kakva je bila i njena.... došla je nasmijana da mi pokaže....

„znam da ovaj moj rak nije roza vrpca, ni blizu nešto tako bezazleno, nimalo nježno, ali danas se želim veseliti i to mi uspijeva“, blistala je....
takvu sam je upamtila.
i kao mladu ženu koja je pored svega znala razlučiti čime u životu može upravljati, kako odigrati ili uljepšati.... i koliko malo je u njenim rukama.... a koliko je puno; zapravo sve „u rukama“ samoga Života....