Ne znam, zašto mi se odjednom pred očima stvara vizija Rahatluka..Onog pravog, bosanskog, nikad dovoljno slatkog, a opet ne preslatkog..Valjda zato što Rahatluk u bosanskom žargonu znači, opuštenost, radost, ono..sve mi ravno, odavdje do Srijema...

I taman kad me Rahatluk strefio, bahatluk se pojavio..Među dragim, normalnim i opuštenim ljudima, koji su ovdje mirno došli popiti svoju kafu i, bona, malo prodivaniti...

Svatko sa svojom pričom, svojim stavom, svojim načinom izražavanja svog stava..

Pridošlice i starosjedioci..Stara priča...Taman se uklope i pomisle, evo, osjećam se kao kod kuće, a Mujo počne svoje: ja, pa ja, pa se Fata nadoveže- i ja volim jaja, ali samo Mujina..Ostala su mućak..

I pridošlice se blago povuku, nadajući se da će se situacija smiriti..Ali ne..Nikako da budu dovoljno jajasti, da postignu Mujinu inteligenciju i mudrost...

Bilo bi meni svejedno, da mi ne smeta bahatost..Nitko nije niti važniji niti pametniji od drugih, a posebno nema pravo postavljati se iznad drugih...Po meni to graniči i sa nekulturom..Totalnom..

I ukazuje na nedostatak skromnosti i poniznosti..Zato ne mogu šutjeti uvijek..

Ili da napunim usta do vrha rahatlukom, da  ne mogu pričati, ili da nemam palčič pa ne mogu ni komentirati ni ratluk sa tanjurića uzeti...

Kako god..rekla bi ja, ravno mi, i svejedno, ali nije..Jer rahatluk zalužuju svi..