Naravno, ako se napokon netko pojavi i pomakne ovog diva s mjesta.

I tako stiže vrijedna domaćica, vesela Dragica, nasmiješena i uvijek dobre volje. Čak joj se oči smiju, a zubi bijele iz daljine. Lice joj se zacrvenilo od brzog hodanja, a crna kosa vijori  na blagom vjetriću.

-Ideme mi te porinuti! – ohrabri se djevojčica.

-Nasloni se i jake revlji napre – predloži Marica.

-Joj, kak je teške – čude se.

-De su ti dečeci tak duge, nisu valjda prešli na pašu s kravami? – pitaju jedna drugu.

Evo ih, dolaze ti jaki dečki koji će sigurno pomaknuti i otkotrljati ovu važnu posudu.

Kažemo valjda, jer ni to nije sigurno.

Bila je velika i od teškog drva, a trebalo je i preko praga prebaciti, u dvorište, blizu bunara.

-     Joj, pa vi niš nemrete! – ruga im se Jožek.

Pravi se jak, a ručice mu izgledaju sitno kao u malog djeteta, a nožice ništa bolje.

Mršav je i slab kao da već danima nije hrane okusio, ali možda je žilav i jak.Vidjet ćemo!

Francek još manji, ali mišićav i nabit te odlučan pri poslu.

Dolazi i Ružica, nešto pospana i bez volje.

Dobila je izgleda jezikovu juhu poslije večere. To joj je bio desert nakon kukuruza.

-De su pak zdej Pero i Ivek? –pita Francek.

-Pa si rekel da buš sam zvadil škaf – zeza ga Marica.

-Je, to je bilo dok ga nije videl- pridruži se Dragica.

-Ideme, ho-ruk, na tri! – odvaži se on.

Složilo se društvo oko posude i navalilo svom snagom.

Guraju, tiskaju, naslanjaju se tako da su im utrnule ruke, ali ne ide pa ne ide.

 -Tako je to kad nema šefa – šali se Štefica.

Baš u taj čas pojave se šefovi, uz malo zakašnjenja, kako glavešinama i dolikuje.

Ivek se izgleda još nije pošteno probudio jer je odmah zapeo za prag pelnice i upao ravno u škaf.

-Dobro juro, šefe !– zezaju ga.

-Pustite me na miru! – ljuti se on.

-Skore sem si htrgel glavu – doda.

-Kak si šlampast! – poviče Pero.

-Stalne opadaš i nič ne vidiš – smije mu se.

-Onda kad si ti tak pometen, reči kak da zvadime  škaf z pelnice – gunđa Ivek.

-Prve moraš ti ziti van – guraju ga djevojčice.

-I naj opasti h teru brijenku – dodaje Jožek.

Naređenje je bilo izdano:“ Svi oko škafa i guraj!“

Kad su uprli sve snage, posuda se napokon počela pomicati s mjesta.

-Guraj jače! – galami Pero.

-Daj šuti, odi ti gurat! – svađa se Ivek.

-Idem, vidim da nič nemrete – pravi se važan Pero.

Jedan, dva, tri i evo našeg škafa na dvorištu.

Prenijeli su ga preko praga.

To valjda znači nešto dobro.

Da, sve je i bilo dobro, osim jedne sitnice.Ni više, ni manje, trebalo ga je napuniti vodom.

-De je kanta? – pitaju dečki.

-Pucke, hote štalu po kantu!- vele djevojčicama.

-Pazite da vas ne krava hbola! – plaše ih.

-Evo kante, vi ljenčine, se mi morame delati – žale se.

-Jeste se jake zmučile? – pita ih Jožek.

Sad je tebalo izvaditi vodu iz bunara.

Tu su se pogurnuli dečki, ali njihove ruke bile su malo prekratke.

Nikako da uže s kantom dođe do površine vode u dubokom bunaru.

-Jesi bedast, Joža, dej male otpusti štrik! – galami Francek.

-Ke si se za njega zvezal? – dodaje on.

-Hoj onda ti probaj – uvrijedi se Jožek.

-Pa idem, bar nije problem zagrabiti vodu – hvali se.

Svojim snažnim mišićima baci uže s kantom u bunar.

I pljus! Otpala kanta, a uže ostalo u ruci.

-Viš zdej ke si napravil ti zmotanec!!! – kore ga.

-Ivek, daj brze zubače! – viče Pero.

Ali nema Iveka, tko zna kamo je sad on nestao.

-Pucke, mam po zubače! – dere se sad i Francek.

Rastrčale se djevojčice svaka na svoju stranu.

Traže po štali, oko kuće i po dvorištu.

-Tres! Joj kak boli! – cvili Ivek.

Pojavili su se i on i grablje.

Samo ne u njegovim rukama već na njegovom licu. Imali su,  mali sudar i bolni poljubac.

Opalile su ga pošteno pa mu se lice zacrvenilo od udarca, ali i od sramote.

-A do bi drugi nek Ivek – zeza ga Pero.

-Ideme, ideme, kaj se čeka! – ohrabrila se Dragica.

-Vadite kantu dok ne potonula! – zna sve Štefica.

Upecali su kantu i ponovno je zavezali za uže.

Trajalo je to neko vrijeme dok su nagrabili dovoljno vode i napunili škaf.

Kupanje je sada, napokon, moglo početi.

Ako se to uopće može zvati kupanje ili bolje reći namakanje u hladnoj vodi, u posudi u koju se jedva njih osmero naguralo.

Naravno da to nije bilo važno, samo da se bućka, brblja, nagurava, stiska i veseli.

Nakon nekog vremena više im nije bilo hladno, ali je već pomalo postalo dosadno.

-Prestani me špricati! – tuži se Jožek.

--Ke je, bebica? – polijeva ga dalje Francek.

-De me pusti! – razljuti se on.

-Ke same cmizdriš? – ruga mu se prijatelj.

Odjednom iskoči Jožek iz vode, crven kao rak i razjaren poput bika, te pograbi Franceka.

Nastala je ludnica jer su se valjali po dvorištu i čupali za kosu kao nekakve babe.

Svi su se uprljali u blatu i prestašili sve kokoši i pure.

Galama se čula nadaleko, a u takvim slučajevima se uvijek pojavljuje susjed Štef.

-Opet norite, bedaki jeni! – poviče.

-Sad bum donesel remen i namlatil vas! – prijeti im.

-Se race ste mi rastirali !– galami dalje.

-Ideme brze doma! – predloži Pero.

-A ke bume z vodu? – pita Marica.

-Moji nesmeju videti škaf – gotovo zaplače.

Sad pak bacaj vodu iz škafa, brže, bolje.

Rukama, nogama, kantom, kako stigneš.

Smežurani, promrzli, crvenih očiju, mokre kose i odjeće, gurali su ga u pelnicu.

Nek sve bude kako je bilo i prije da se ne sazna.

Nadali su se i da će škaf biti tiho, jer ako ne bude, morat će mu se osvetiti pa si nek sad on razmisli.