Ubrzo su u malo zagorsko selo stigle ljetne vrućine.

Životinje su cijeli dan zijevale i tražile hlad koji je zbilja bilo teško pronaći.

Ljudi nisu imali vremena za odmor i hlađenje jer je bilo previše posla na poljima, u vrtovima i vinogradima.

Djeci je pak bilo najljepše.

Morala su, doduše, pomagati odraslima, ali uvijek se našlo vremena za igru i druženje.

Najljepše je bilo u kasno popodne kad bi sunce posustalo u svojoj snazi i dopustilo malo hlada.

Tada je bio pravi užitak nabrati malo suhog granja i zapaliti vatricu ispod starih vrba na livadi.

Najzanimljivije je bilo kad je trebalo nabrati kukuruz, odnosno ukrasti ga na tuđoj njivi, naravno za ispeći na vatri.

-H čievu koruzu ideme po pecinjake ?- pita Pero.

-H moju ne –odgovara Marica.

-Ni h moju – javi se Francek.

-Znam h čievu, h Štefovu! – veli Dragica.

Ivek, Jožek, Štefica i Ružica samo mudro šute.

Znaju što ih čeka idući dan ako to učine.

Već se počelo mračiti i nije bilo vremena za pregovore.

Štefova njiva bila je najbliže pa su Pero i Francek brzo obavili  težak zadatak.

Iskre su im frcale oko očiju dok su isčekivali kraj pečenja.

Požurili su s poslom i pitanje je li kukuruz bio uopće pečen.

Uglavnom, kukuruz je bio crne boje kao i noć koja se već dobro spustila nad selo.

Namazani ratničkim bojama požurili su kući, a kad tamo, nešto se bučka i proizvodi čudne zvukove.

U blizini vrba, na istoj livadi, bio je otvoren bunar.

Djecu su uvijek upozoravali da mu se ne približavaju strahujući od najgoreg.

Malo tko je znao plivati, a i da jest, iz bunara se vrlo teško izvući i spasiti.

Ali netko je ipak bio u njemu i to baš sad kad se ništa ne vidi.

Naši dječaci su se oprezno približavali bunaru, a djevojčice ostale skrivene uz vrbe.

-Ke te je dečki? – pita Jožek.

-Mene je strah – prozbori Ivek.

-I mene – doda Francek.

-Dej nekakvu batinu! – dosjeti se Pero.

-S čiem buš svietil, nič se ne vidi? – čudi se Jožek.

I tako su četiri pastira svojim štapovima lagano napipavala teren sve dok nisu pronašla bunar.

U mraku im se nisu vidjela lica, ali sigurno su bila izbezumljena od straha da je netko upao u tu vodu.

Kako će ga pak oni uspjeti spasiti kad se boje vode, mraka i sami sebe?

Dosjetili se napokon nečega.

-Pa ja imam šibice! – izusti Francek.

-Je, kad si pušil h šume! – zna Ivek.

-Da nisi nikomu rekel, hbil bu me stari !– zaprijeti mu.

-Dej već jemput hvužgi – poviču Jožek i Pero.

Čudesno drvce zapali se i obasja malu rupu usred livade.

-Buč, buč !– čuje se sve jače.

-Ha, ha!!! – udarili dečki u smijeh.

-Pa te su susedove race – hihotaju se dalje.

-One znaju plivati, neme je nič spašavali – odluče odmah.

Ovo kupanje patki sad im je dalo dobru ideju za sutrašnji dan.

Zašto se ne bi i oni malo okupali po ovoj strašnoj vrućini?

Ne bojte se, ne u bunaru. Prešutni dogovor pao je u trenu.

-Ideme se rajši dogovoriti čievi škaf bume hjutre zeli h pelnice - dosjeti se Pero.

-Zake  škaf? – pita Ivek.

-Ke misliš zake? – čudi se Pero.

-Viš da su nam race zele meste, zdej se nemame de kupati – našali se Francek.

Djevojčice, još u strahu, jedva su dočekale povratak spasilaca.

Sastanak je dogovoran za ujutro.

Maričini roditelji idu u grad na sajam pa se može malo posuditi ona stvar za kupanje.

Za čudo, jutro je osvanulo potpuno mirno.

Nisu se čuli glasovi susjeda Štefa i njegove Bare, što znači da krađa kukuruza još nije otkrivena.

Marica je zijevnula i popravila svoju plavu rasčupanu kosu.

Protrljala je plave snene oči jer nije bilo vremena za umivanje.

Roditelji su već otišli i bilo je vrijeme za akciju.

Navukla je malu suknjicu, kratku crvenu majicu i istrčala iz kuće zaboravivši sandale.

Zapravo joj nisu ni trebale.

Široki osmijeh razvukao joj se niz lice kad se sjetila kakva dobra zabava ih  čeka.

Pojurila je najbrže što je mogla do njihove pelnice.

Odmah je odabrala najveći škaf, tj.posudu prikladnu za kupanje.

Tu će uskoro stavljati grožđe, ali nema štete ako se njezino društvo malo okupa u njemu.

Navalila Marica svojim slabim ručicama na ovo čudo kao da će ga sama iskotrljati na dvorište. Ali nejake su bile njezine ruke za ovako nešto.

-Štefica, odi brze sim! – pozove prijateljicu.

-Joj, još moram živinu nahraniti – žali se ona.

-De su Dragica i Ružica? – upita ona.

-Valjda još spiju, zmučili su ih pecinjaki – zaključi.

Tužna mala Marica čeka kraj škafa, a nikoga ni od kuda.

Već je pregledala sve stanovnike svojeg dvorišta, odslušala njihove jutarnje pjesme i maštala kako će uskoro uskočiti u vodu.