31. PRVI UDAR

 

        “Prenerazi me nečim, ako možeš. Uh, što bih volio da me preneraziš“, govoraše neki čovjek, koji se nikada nije znao ni začuditi, ni zgranuti, niti ičim uplašiti.

        “Ako ti pođe za rukom da me preneraziš, bogato ću te nagraditi”, nastavljao je, pun čežnje. “Jer ja nikada nisam doživio to čudo – da se začudim, da se zaprepastim, poput svih drugih. Evo, dajem svoje imanje s kućom i stokom onomu, tko me uspije nečim zapanjiti”.

        Ljudi su se zbilja trudili svim i svačim, i na sve načine. Neki su se preoblačili u razbojnika i prepadali ga iz busije; pa ništa. Neki su se preoblačili u sablasti, pa su iskakali iza nadgrobnih spomenika, dok je noču besan šetao grobljem; ovaj puta i manje nego ništa. Neki su mu znali zatrubiti kraj uha; još manje nego manje od ništa. I tako redom, ništa.

        Nesretnik je često odlazio u duge šetnje, ne bi li se smirio od svoje nepreneraženosti. Jednom je zašao u polje i hodao njim tri puna dana i noći; naposljetku je, četvrtoga jutra, legao pod stablo da makar otpočine, ako već ne može zaspati. Kad je sklopio oči, čuo je gdje na grani dvije ptice razgovaraju:

        “Znaš li da je onaj čovjek pod stablom lud”?

        “Znam. Ne može ga ništa iznenaditi. Ništa prepasti”.

        Čovjek je shvatio da razumije nemušti jezik, ali ni to ga nije osupnulo.

        “Zašto li je to tako”? zamišljeno upita prva ptica.

        “Rekla bih da se on tako prenerazio na rođenju, došavši iz onoga na ovaj svijet, da ga taj udar preneraženosti nije napustio ni do dana današnjega. Taj prvi udar zaprepaštenja ne da mjesta nikakvomu drugom iznenađenju”.

        Čovjek otvori oči, podiže glavu, i počne pozorno slušati. Srce mu se uskuca u grlu. Dlake mu se stadoše kostrušiti, a ježuri juriti niz kralježnicu.

        “Vrlo zanimljivo”, zacvrkuće druga ptica. “A što bi mu moglo pomoći i izvući ga iz toga stanja preneraženosti”?

        “Ne znam”, reče prva, i odleti.

        “Kad bi mu se kazalo.... možda,” reče druga, i odleti.

 

        Čovjek poskoči na noge i zaurla na sve strane:

        “Što hoćete od mene, ljudi?! Pa ja sam duboko i trajno i posvema preneražen, i u tomu je tajna! Ja sam skamenjen od preneraženosti! Ja sam neumorno zgranut činjenicom da sam zarobljen tijelom! Biti rođen, to je taj vrhovni udar zaprepaštenja”!

 

 

        Ima čovjek pravo...

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 9. (neobjavljeno)