Prijatelj mi je poslao priču:

"U drevnoj Persiji princ okrivi seljaka da je konjokradica i donese presudu da se on pogubi. Pred samo izvršenje kazne princ upita seljaka za poslednju želju.

"Moja želja je da ako naučim konja da govori za jednu godinu, budem oslobođen svih lažnih optužbi, a moja porodica dobije obeštećenje i moralno i materijalno." Princ pristade, a žena upita svog okrivljenog muža:

"Da li si ti lud, pa još niko nije naučio konja da govori ?! "

Tada joj muž odgovori: Ja sam mali, a princ je veliki; ja nemam moć, a princ je ima; meni treba predah, a princu treba zadovoljenje; meni treba bolji trenutak, a princu se fala Bogu ne žuri. Godina dana je dug period. Za to vreme princ može da umre, konj može da ugine, princ može da se sažali i na kraju ja mogu da umrem kao čovek u pokušaju da nešto promenim, a ne kao konjokradica. Ja se osećam mlađim, ja nisam neveseo čovek, ja sam borac."

Da. Krademo li dane ili krademo konje, svejedno je. Važno je da ne umremo kao lopovi već ljudi koji menjaju svet, na bolje. Laku noć....