Priča o zagrljaju 

Siniša Glavašević

     Kad sam bio mali, posve mali, nisam volio da me gospođe,  koje su susretali moji roditelji, grle i ljube. 
 Svašta su me ispitivale, ponekad i takve gluposti da sam se čudio njihovoj hrabrosti. Ali sam mislio da je to dio neke igre,  ritual koji one moraju proći da bi poslije mogle razgovarati s mojim roditeljima. 
Meni je to ipak bilo suviše nepristojno, ali sam pristajao na sve.
Znao sam čak lijepo pozdraviti.
Naučili su me stariji stotinama pojedinosti koje sam smatrao nevažnima.   

I onda opet rat. Tek kada smo ostali goli i bosi pred strašnom životnom neumitnošću, 
kada smo skinuli sa sebe sve prljave navike koje smo navlačili svako jutro 
pred zrcalom, a zaboravljali ih skidati, 
kada smo se riješili svega onog što nas čini opasnima, tek tada smo se onako jadni, i opet mali, pod zvijezdama zagrlili.

I ja sam konačno shvatio važnost i bit zagrljaja.   

        Kada nekoga grlite, to je znak da više nemate riječi zahvalnosti što je s vama, 
to je ona hvala koja vas pokreće da u tom trenutku živite samo za tu bliskost. 
A nije bilo tako. 
Zagrljaji su bili najjeftiniji način da preživite susret do kojeg vam uistinu nije stalo. 
Mislim da će ljudi koji žive ovaj rat još dugo u svojoj svijesti nositi 
iskon te geste. Tako i treba. 
Da smo svi to znali, možda svega toga ne bi niti bilo. 
Kada nekoga grlite, učinite to punim srcem, cijelim bićem, jer ne znate 
što će vam donijeti sljedeći trenutak.

--
ANDREJA