4. PRAVA HRANA, PRAVA JAVA

 

        Bila jedna siromašica, koja je više gladovala nego bila sita. Kadgod je mogla, skuhala bi sebi zobenu kašu, i pogostila se kraljevski.

        Kad je jednoga od tih rijetkih dana postavila na stol svoj lončić s kašom, na vrata joj je pokucalo. Začudi se žena, jer nju već poodavno nitko nije tražio, niti je tko navraćao u njezinu potleušu. Otvorila je vrata, i ugledala na pragu stranca - mršav, iznuren lik izrezbarenih obraza, i velikih zelenih očiju.

        “Nemam ti ja ništa dati”, reče žena. “I sama sam sirota i potrebita”.

        “Ne treba Meni”, reče Stranac. “Nego tu, vani, ima jedan čopor prosjaka, koji već tri dana ništa nisu jeli”.

        “Ah”! mrzovoljno će žena, “baš ste se na mene okomili. Zar nema u selu dovoljno bogatih? I onih tamo što se po crkvama promeću? Moja je hrana zobena kaša, i jedva meni dostaje”.

        “Bog će te nagraditi za velikodušnost”, tiho će Stranac.

        “Kakav Bog, čovječe! Kad bi Ga bilo, ne bi Te On slao na moja vrata, nego na neka imućnija, gdje se davanje ne bi ni osjetilo...”

        Gunđajući, ona odvoji polovicu svojega skromnog obroka u zdjelicu, i uruči ju Strancu. On uze zdjelicu, i povika u mrak:

        “Ovamo, večera je postavljena”!

        Iz mraka se odazvaše veseli poklici. Začu se topot mnoštva. Žena se snebi:

        “Otkud ovdje toliki? Odakle si ih skupio”?

        “Odasvud, draga. Sve ćemo ih nahraniti s ovom tvojom polovicom”.

        Pred pragom potleuše zamrmorilo je golemo, nejasno mnoštvo. Nalikovalo je na jedno divo-tijelo sa stotinama glava. Žena se sada zbilja uplaši. Zdjelica zakola od ruku do ruku, od usta do usta. Jelo se u tišini, i nikako da se pojede do kraja. “Ili ja sanjam, ili je ovo neki čarobnjak”, pomisli žena, pogleda Stranca ispod oka, ali se ne usudi ništa upitati.

        “Hajde, založi i Ti nešto”, reče Mu malo kasnije.

I pogleda Ga ravno u lice. Začudi se: obrazi Mu više nisu bili izrezbareni, tijelo mu više nije bilo mršavo. Čak mu se i trbuh malo naduo pod košuljom.

        “Uh, prejeo sam se”, reče, i duboko, zadovoljno uzdahne. Čak i podrigne.

        “Kako to možeš reći”? začudi se žena. “Nisi uzeo ni zalogaja – pa kako si se onda uspio prejesti“?

        “Mene hrani radost i nesebičnost drugih”, odgovori Stranac. “Najeo sam se do sita ukusne hrane, kakve nema u bogatih, vjeruj Mi”.

Onda mahne rukom put nejasne gomile u mraku:

        “Je li bila dobra večera”?

        Odazvaše se stotine glasova:

        “Uh, kraljevska! Ne pamtimo kad smo se tako najeli! Neka je hvala domaćici i Tebi, a mi sada odosmo”!

        I gomila se raspline u noći.

 

        Divni Stranac pogleda ženu svojim sjajnim zelenim očima.

        “Jesu li ti u djetinjstvu pričali onu bajku o čarobnomu lončiću? Onomu, koji sam kuha kašu, i koji nikada nije prazan”?

        “Oh, da, pričali su. Kakva divna bajka”!

        “Eh, odsada ćeš svakoga dana iznova saznavati da to nije bajka, nego divna zbilja”, reče zelenooki, prekorači prag, i stopi se s mrakom.

        Zabezeknuta je žena još dugo stajala u vratima, dozivajući Ga.

        “Kad bi bilo Boga, On bi zacijelo tako izgledao kao taj stranac, i onako postupao kao što je On postupao”, zaključi. “Budući Boga nema, sve sam ovo zacijelo sanjala”.

 

        Ali ujutro se pokazalo da u potleušici postoji jedan neisključivi, nepotkupljivi svjedok jave. Lončić nije bio san – čekao ju je pun dobre, već skuhane kaše.

 

        Pa što, ima i čudnijih stvari... ali u ovomu slučaju artizam je središnja tema.

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 9. (još neobjavljeno)