108. PRAVA ADRESA

 

 

        Bila jednom jedna olovka, koja se izvještila u pisanju najljepših ljubavnih pisama. Ruka, koja je pisala, i srce, koje se izlijevalo na papir, izabrali su, ne zna se zašto, baš tu olovku.

        Kad bi se jedno pismo dovršilo, olovka je znala nehajno primijetiti:

        “A sada je, valjda, sve izgovoreno i napisano?!”

        “Ti ćeš mi reći?” odgovarala je ruka, spremajući se na novi list papira.

        Olovci je, zapravo, bilo drago, što pisanju nema kraja.

         

        Zaljubljeni pismopisatelj vazda bi na kuverti zaboravljao napisati adresu primateljice pisma. Valjda mu se činilo važnijim nastaviti s novim iskazima ljubavi. Pismo je odlazilo u bijeli svijet, na bijelu adresu.

        Jednom ga je olovka na to upozorila.

        “Ne zna se komu stižu ta pisma.”

        Zaljubljeni na tren zastade s olovkom u zraku.

        “Zar ima ikoga osim nas?” reče.

 

 

        NEMA...

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 7. (neobjavljeno)