Došao sam staroj kući, da bih našao „Objave sa Plejada“, koje sam skinuo sa jednog sajta, štampao i ukoričio. Da nađem rečenicu o broju 33. Ima tamo neka rečenica o tom broju.

Kako sam prišao, kroz prozor i kroz zastakljeni deo vrata - odsjaji borbe, kao neka prigušena, "siva" svetlost, koja probljesne, pa se povuče. Pokušam da vidim šta se to dešava unutra, čas kroz prozor, čas kroz zastakljeni deo vrata. Unutra se sve primiri, kao da se tamo osetilo da neko „špijunira“, kroz zastakljeni deo vrata promoli se, grunuvši kroz staklo, lik ogromnog faraona, crnca. Kao duh iz boce.

Pogledao me je, bes mu je iskrivio lice, ono se od besa nadimalo i približavalo mi se...

Ja sam samo jedanput pogledao u njegovo lice, znao sam da mogu smireno mnogo toga da izdržim, jer sam smirenost godinama uvežbavao. A onda su mi pogled privukle zlataste šare na njegovoj faraonskoj „kapi“ ili kruni (ako je to kruna), na njih sam se usredsredio. Podsetile su me na prosijavanje svetlosti, kada se ide kroz šumu, posebno u rano proleće, kada šuma još nije sasvim olistala. Ta asocijacija mi je prizvala takvo jedno jutro u šumi, osetio sam oko svoje glave i miris tog jutra, čuo ptice, čuo lavež psa, iza sebe, u prošlosti, u selu kod dede, kod kojeg sam provodio raspuste.

Faraon je, kao probodeni balon, počeo da se deformiše i kružno uvlači nazad, kroz zastakljeni deo, kroz koji je i izašao. Možda od tog "oreola" vizije koji se stvorio oko moje glave, možda iz nekog drugog razloga.

Ušao sam u sobu. Bila je u polutami (kasnije sam video da je slaba svetlost poticala od fenjera na kočijama). Ono što je ostalo od faraona, kao nekakva rasuta živa na podu. Znao sam da se pazim da ne dodirnem tu lokvu žive, jer može da bude opasno za mene. Tada sam pomislio da sam pogrešno tražio „Objavu sa Plejada“, jer mi je važnije da sada uzmem „Kurs o čudima“. Ali, onako, "bez veze" sam pomislio, jer sam znao da, u suštini, nisam ni došao ovde zbog knjiga, da me pomisao na knjigu samo pokrenula, a da me nešto drugo tu čeka.

I zaista, u zadnjem delu, ugledao sam kočije, kao kraljevske, sa sedištem obloženim crvenim plišem, koji je uokviren zlatastim reljefima. Odlučio sam: ja ću se dalje, kroz sve ono što me čeka u budućnosti, voziti tim kočijama. Ne znam kako će ići, ko će ih vući, kako ću upravljati, tek - bilo mi je jasno da ću se ja voziti njima.

Prebacio sam ih u stan u kojem se sada nalazim. U nekom međuprostoru između te stare kuće i stana, od kočija je ostao samo otoman, u starinskom stilu, sa izrezbarenim naslonom, i otoman i naslon presvučeni tamnocrvenim meblom, koji sam sada, u toku raspusta dovršio (tj. ostale su samo bočne strane, kada ga dovršim, postaviću fotografiju ovde).

Na tom otomanu se opuštam, meditiram, zalazim u vizije, spavam (sam)...