“OGLEDALO”
Jutros se samo od sebe razbilo jedno ogledalo.
Staro, srebrnog baroknog okvira, delo čuvenog majstora iz Venecije, napravljeno nekada za prababu Grozdanu lično.
Bilo je poklon i dokaz ljubavi bogatog trgovca iz velike varoši, za koga ona nikada nije pristala da se uda.
I to je bilo sve što se o njemu i nesrećnoj prababi ikad izgovorilo.
Ono o čemu se baš nikada nije govorilo bila je čudna osobina ogledala da zna sve.
Zbog takvog njegovog svojstva, svi su zazirali od njega.
Jedni su bežali, drugi se mrštili, pokušavali da ga ignorišu i uglavnom proklinjali dan kad su ga nasledili.
U njemu su videli sve ono što su mislili da nisu, da su zaboravili, ili ono od čega su mislili da su pobegli.
Jedino je moj odraz u starom ogledalu uvek bio isti.
Lice deteta koje radoznalo posmatralo nerazumljiv i tajanstven svet…
Zagledana nad blještavom površinom ogledala, rano sam shvatila da ljudi nisu ono što su mislili da jesu.
U svom spostvenom odrazu, borila sam se sa skrivenim bićima mojih najbližih.
Njihovim potajnim nadanjima i izneverenim očekivanjima, bolnim prezirom prema sebi i drugima.
Borila sam i sa užasnim strahom od sopstvene prolaznosti.
Borila sam se i sa demonima heroja i kukavica, okačenim na stablo sopstvenog rodoslova, pritom nevešto zbrajajući dugove koji su trebali da se plate.
Od njega sam i čula priču o svojoj prababi i o grehu koji je meni dat u nasleđe.
Grehu od kojeg nas ni smrt ni stradanje nisu uspevali da razreše.
Pričalo mi je o zabranjenoj ljubavi i sramno donetoj presudi, da nesrećna devojka, polu luda od bola i obečašćena od čoveka koga je volela, mučena glađu i žeđu, umre sama, zatvorena u jednoj kolibi, daleko u planini.
Sahranjena je bez molitve, u belom čaršavu, pod jednim usamljenim hrastom, kraj planinskog potoka.
Ni grob joj nisu obležili.
Mislili su da će tako zavarati Boga, da će i On okrenuti glavu na drugu stranu i da im taj greh, sećajući se nekog njihovog ranijeg sitnog dobročinstva, neće naplatiti.
Zavaravali su se mišlju da su sećanja lakša kad su manje očigledna i ubrzo su zatim, za sitan novac to parče zemlje prodali…
Godine su prolazile a ja i ogledalo ostali smo sami da se u retkim trenucima ogledamo jedno u drugom.
Ni ono ni ja više nismo bili isti.
Svako od nas je držao do svoje istine.
Ja sam se o njegovu saplitala a ono je nad mojom istinom likovalo.
Kažnjavala sam ga namernim zaboravom a ono mene nesalomivom prisutnošću…
Tog jutra se razbilo da bi odnelo konačnu pobedu nada mnom.
Moj život se rasuo zajedno sa tim krhotinama.
Istina je stajala preda mnom nezgrapna, nepromenljiva i surova.
Pokazala mi se žena koja oblačeći tuđe odelo pokušava da pobegne od sebe.
U njenom liku sam prepoznala sopstvenu izdaju, i kukavičku nedoslednost u dečijoj rešenosti da dug mrtvih otplatim.
Videla sam kako ponavljam greške predaka, nemoćna da se odbranim od teškog usuda.
Sve moje lažno izgovorene molitve i pokajanja, nemilosrdno su me šibala, kidajući mi lažno meso sa kostiju i lečeći dušu od zaborava.
Dok sam nemo jaukala, slomljeno ogledalo glasno je nabrajalo sve iluzije u kojima sam živela.
Pokazalo mi je svu moju samovolju, oholost i sebičnost koju sam tako gordo nosila.
Ipak, samo tren kasnije, jedno drugačije nebo se razlilo.
Sva milost koja mi je darovana, bila je tim nebom ispisana.
A onda, u najmanjem deliću posrebrenog stakla, pokazalo mi se moje srce kako nečujno kuca jer više nije bilo nikog da ga čuje.
Poraženo sam stajala nad tamom koja me je gutala.
Pogled, one, što je usnula pod starim hrastom, tužno me je posmatrao i prvi put nakon toliko godina, sam osetila stid…
Krhotine su se same pomerale i sklapale. Neki novi lik se pomaljao…
D. V.
bglavac
irida
edin.kecanovic
