Pričaju mi ponekad o tebi, da viđaju te, majko. Na misu kad kreneš. Ili jutrom dok meteš ispred kuće lišće naneseno burom protekle noći. Skupljaš u veliku kantu. I pri tom pozdravljaš susjede: -Ej, Luce, Mare ili Kate... Ajde na kavu!

I tko god ulicom prođe, ti mu mahneš i zoveš ga k sebi. Pa onda dugo pričaš o svemu. Pristojno i fino. Jedino kad za mene upitaju, nestane u trenu ljubaznost s tvoga lica. I počinješ psovati.

Pričaju mi o tebi, pa me pitaju: -Zašto dozvoliš materi da tako lupeta o tebi neistine?

A ja odgovaram: -Takva je kakva je, ona je moja mama. Dobra za mene. I ja ju volim. A svatko ima pravo lupetati što god hoće. Tako i ona...