69. NJEZINA STRANA STVARI

       

        Bile su dvije sestre. Jedna je drugu zajahala, i bila sretna, smatrajući da druga bez uzda i sedla ne bi znala kuda će i kamo. Druga je to dopuštala, jer i nije bila posebno navrnuta na pronalaženje puta i smjera. I tako su živjele u skladu jedna s drugom, i toliki su tako mislili.

        Kad, jednoga dana... ona zajahana otkrije jedan drugi put, različan od zauzdanoga, jednu malu od svih neviđenu prečicu, rasputicu, koja je vodila u širinu polja i vidika. Ona tad poželi otići tim rasputnim smjerom, i skrenu s puta, kojega su toliki smatrali pravim.

        Jahačica se u prvi mah nije snašla. Mislila je da se zajahana zabunila, i da će se sama vratiti na pravi put. Ali zajahanoj to nimalo nije bila nakana. Jahačica se uplaši i poče zatezati uzde, mamuzati, naposljetku poskakivati u sedlu. No najstrašnija je bila njezina zaglušna vika – njezine optužbe, pogrde, i psovke.

        Onda ona zajahana stane, zbaci jednim pokretom psovačicu u travu, i rekne joj:

        “Ti misliš da sam na krivomu putu”?

        “Da, mislim”, urlala je zbačena.

        “Da sam te zbacila tamo na cesti, ti bi polomila poneku kost. No zbacila sam te na mojoj, mekoj strani stvari, i  ništa ti se nije dogodilo. Hoćeš li još neki dokaz”?  

        “Neću”! i dalje je vrištala sestra. Glasom je parala zrak, vodu, oblake. Druga sestra progovori jedva čujnim, hrapavim glasom:

        “Ti vrištiš, a moje su glasne žice popucale. Kako to tumačiš“?

        “Baš me briga”! zavijala je prva. “Ti si zavedena, obmanuta tlapnjama, pa od svake mušice praviš nosoroga”!

        “Reći ću ti”, s naporom će druga. “Na mojoj je strani stvari ovako: ti vrištiš, a mene dobrovoljno boli grlo”.

        “To je zato što smo sestre”! i dalje je urlikala prva. “To je zato što smo povezane, što smo - još uvijek - srodne duše kakve smo bile”!

        “Ne”, šaptom reče druga sestra. “To je zato što smo na takvoj strani stvari. Ne nazivam ju mojom zato da bih se razlikovala od tebe, nego zato da se ne bih razlikovala od sebe”.

 

 

        Tko ne bi bio odmoran, sve dok je put pod tuđim nogama? Pun razumijevanja, dok se onaj drugi podrazumijeva?

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 6.  (još neobjavljeno)