Naoko bezvezan dan. Jedna subota. Jedne ledene zime. Prespavano jutro. Ručak na brzinu. Razbijeni tanjur. Dva telefonska poziva, bezveze.
Ne volim hladnoću. Hladnoća me boli. Ipak se ne zatvaram. Izlazim van.
Dok guram vreću sa smećem u prepuni kontejner ugledam njega…
O, čudo, o savršenstvo, o… kako si divan, otkud ti pred mojim vratima...
On me gleda. Nasmijan.
Moji prsti su krvavi. Krhotine razbijenog tanjura u mojim prstima.
On mi prilazi. Krv klizi po mojim rukama i kaplje. Vraćam se natrag.
„Ne idi, vodim te na hitnu.“, kaže.
„Tko si ti? Što hoćeš? Tko te poslao?“, pitam i otključavam vrata zgrade.
“Hoćeš se vratiti kad to središ? Čekam te.”
“Hoću. Želim znati tko si!”
Dezinfekcija. Flasteri. Sve je u redu. Nema veze. Ponovo izlazim. Tko je taj dečko? Zašto mi je prišao? Otkud mi osjećaj da ga poznajem? Ne mogu se sjetiti? Čudno. Čudno. Čudno…
„Bio sam tu kod prijatelja. Slučajno sam te ugledao. Morao sam ti prići….“
„A tko ti je taj prijatelj?“
„Jedan, nije bitno... Kuda si krenula? Mogu li s tobom?“
„Društvo me čeka u gradu. Možeš. Ne smetaš. Iako te ne poznajem.“ Ne znam koji mi vrag bi…
Nepoznat muškarac. Desetak godina mlađi od mene. Trebam li se bojati? Zašto me nije strah. Vozi za mnom. Parkira iza mene. Otprve se uklapa u moje društvo.
Ponašamo se kao stari znanci. Zgodan. Komunikativan.Opušten.
Prijateljica mi šapće: „Tko ti je to?“
„Pojma nemam, našla sam ga pred vratima zgrade kad sam krenula.“
On mi prilazi. Uzima me za ruku. Grli me. Raspoložena sam. Smijem se.
Ostajemo sami. Šetamo kroz božićni sajam. Sada mu ne dam svoju ruku. Ne dam da me grli.
„A sada mi reci, tko te poslao meni?“
„Zašto misliš da me netko poslao! Rekao sam ti…“
„Dobro, recimo da ti vjerujem… Bilo mi je ugodno s tobom. A sada idem doma. Hvala ti.“
“Mogu li te opet vidjeti, sutra, kad god?”, pita.
“Vidjet ćemo.”, odgovaram iako znam da ga želim opet vidjeti.  A nešto me kopka. Nešto je čudno. Neobično. Pored sve ljepote. Neetično. Etika! Da to je to što mi ne da da se odlučim. Da se prepustim igri.
Onda ga zagrlim. Koji vrag mi opet bi… Ma, kvragu i etika… I… Ljubimo se… Ljubimo se dugo stojeći na hladnoći. Ispred Petrove crkve.  I lipo mi je. I toplo mi je. I ne brinem… Tko si? Pitanje koje se gubi. Nestaje. Zagrljajem. Poljupcem… I traje poput sna. Ne želim se probuditi….
Zvona u ponoć. Snijeg počinje padati.
“Sad stvarno idem… Lipo je… Ali ipak idem…”, smijem se… On uzima i ljubi moju ruku. Prati me do auta. I počinje govoriti:
“Sada ti ipak moram nešto reći… Prije nego sasvim poludim… A ti učini onako kako misliš da je najbolje. Siguran sam da si u stanju to puno bolje riješiti, nego nas dva klipana…”
“Dva? Ti si jedan, a tko je drugi?”, pitam se, je li ovaj mali lud… Da, lud je.
„Pročitao sam sve tvoje priče, sve tvoje pjesme…“
„Nije moguće, u ovom gradu postoji samo jedan jedini čovjek koji zna da pišem… I koji uopće zna da sam to ja… Ne…“
„Pročitao sam i pisma koja ste pisali jedno drugom. Vidio sam te na slikama. Sada vidim da si u stvarnosti stoput ljepša. To mi još više otežava stvar. Iako sam i prije znao da si nešto posebno.  Jednom sam prisluškivao njegov telefonski razgovor s tobom. Rekao ti je:`di si remek djelo`. Jednom sam ga i pratio kad sam znao da ide k tebi….Eto, sada znaš. Oprosti mi… Ti si divna, ali opasna žena. A ja… Ja sam njegov sin…“
Bježim u auto. Zatvaram vrata. On stoji. Snijeg pada. Gledamo se. Suze mi teku. Možda i njemu…