Počet ću s onom riči koja te mučila svih ovih dvajst godina, je, ubija san ga, nije nesta i nije se utopija, ali svejedno nisam lud, možda sam jedino bija lud za tobom cili život od kad znam za sebe.

Znam da si ga volila, onako kako on nikad nije zaslužija, i ti zapravo o njemu iako ti je bija muž, nisi znala ništa. Da sam ti ovo onda reka, ti mi ne bi virovala, jer ljubav je tebe zaslipila i od tog ljubavnog slipila nisi vidila ništa.

Misliš li da ti je on pisa sve one pisme koji si nalazila zataknute u škurama svoga prozora, misliš li da ti je on bra lavandu i brnistru koju sam ti ostavlja na kućnom pragu, ne, Kate, ja sam to bija, a on se smija i govorija mi, moja Kate misli da joj ja pišem pisme i da sam ja pisnik, romantičar, a ja sam običan ribar, bolje da je tebe uzela Marko, jer i ona je romantična cura, baš ka i ti.

Ne viruješ što govorim, znam.

One noći u našoj barki pod misečinom potukli smo se, jer je reka da će te ostaviti, da ide u Ameriku i da se više neće vratiti, vidiš, moga sam se ja tome veselit, jer mi je život upravo pružija šansu i mica mi glavnog suparnika, al ja sam zna, da bi ti ginula ka i sad ća gineš cili život samo za njin, i čekala bi ga virno ka šta si ga svih ovih dvajst godina čekala, pogleda uperena u more, ka da će ti ono dati odgovore.

Ja sam ga napa ričima a onda je on poludija skroz pa je vriđa mene, vriđa je tebe, a kad on popije bude baš takav, sirov i grub, al je govorija što je trizan mislija.

Jači sam bija od njega, i u onom komešanju ugušija san ga vlastitin ruka, ali cilo vrime san plaka Kate, jer sam ima tvoje lice prid sobom. Onda sam ga pokuša vratiti, tresa san ga i doziva, molija da se vrati, dok nisam napokon shvatija da je kraj i da nema povratka kad jednom pređeš granicu kraja…

Ja sam taj, ubica, al sve jedno....pjesnik sam i romantičar...i nisam te prista voliti...

A sad, otvori škure, i na starom mistu naći ćeš papirić sa zadnjom pismom za tebe, kao dokaz da te nisam laga.

Sutra ću i onako umrit, reći će svi da sam se pokliza na stinu i pa, ti ćeš odma znat da nisam, jer tajna koju san nosija na duši mučila me cili život, to se ne da ispovidit, to se teško da oprostit.

A ti Kate, možeš li mi oprostit i jel grišim kad ti svejedno kažem

„ Oprosti mi što te volim, Kate“

Marko

 

Bez riči i u jednom dahu pročitala sam ovo pismo, ispovid, kajanje,  pogledala u onu stisnutu škuru kroz koju je uvik cvilija propuh a sad mi se činilo da struje stihovi barba Marka, i zaista nešto malo, bilo, svitlucalo je na misečini.

Ali mater se počela meškoljiti, misečina je pomalo blidila, zora je na obzoru rudila i ja nisam imala vrimena pogledati što piše na tom papiriću i da li je barba Marko kad se bacija sa stine, bacija samo tilo a srce zataka materi na prozor.

Brzo sam vratila pismo pod kušin i u jednom dijeliću sekunde, prije nego li sam izašla pomislila sam, što bi bilo kad bi sad uništila taj papirić, mater bi sigurno pomislila da Marko sve laže, i dalje bi slipo volila ćaću, a ako ga ostavim... sve njene fatamorgane ljubavi mogle bi joj slomit srce.

Ne, rekla sam sama sebi, tko sam ja da se mišam, to je njen život a ne moj, neka bude ća mora biti i izašla sam vanka na dvor upravo u trenutku  kad su prve zrake sunce provirile iznad najvišeg brda našeg malog otoka.

U zraku se osjećao miris mora i soli.

I dugo je trajala neka čudna tišina. Iz kuće nisu dopirali nikakvi zvukovi i malo sam se uplašila za mater.

Polako i da je ne uznemirin, povirila san u sobu.

Sidila je na katrigi(stolica), sva je ušla u se, u jednoj ruci držala je pismo u drugoj pismu.

Suze su se cidile niz njeno lice, znala sam, to su one neisplakane...

Prišla sam joj i tiho rekla:

-Mater.

-Zagrli me – jedva je izustila.

Stajale smo dugo tako zagrljene poput osamljene barke na pučini mora a njene suze, slane poput mora i bile poput misečine govorile su sve riči ovoga svita.

KRAJ