Jedno vrime samo smo hodale a ja sam osluškivala nervozni titrajući zrak koji se uvukla između nas i ćutila njeno ubrzano disanje. Bilo je taman podne i s crkvice se začulo zvono, kao znak za uzbunu, kao upozorenje pred neveru. S nas se cidija znoj jer sunce je pripeklo žestoko a ja sam bila puna neizgovorenih pitanja.

-Mater!

-Muči.

-Mater, ća je ono bilo!

-Kući ćemo o tome a ne ovdi di svaki kamen i maslina imaju oči i uši. Samo da znaš,  kad je moj Ive poginija, svi u mistu bili su i slipi i gluvi, čovik nestade u moru po jakoj misečini ka da je dan, bez vitra, bez nevrimena, Marko se vratija živ i zdrav ali zato čudniji neg ikada…… a tvoj ćaća…...

-Nisam znala da je te noći Marko bija s njim...

-Nikad nije objasnija ća se dogodilo. Kaže da je zaspa a kad se probudija Ive je nesta. Uvik mi je ta priča bila sumnjiva pogotovo kad me nakon nekog vrimena od smrti muža počeo posićivat, nuditi mi brak, noseći mi poklone. Lipo sam mu rekla, kad mi budeš reka što se dogodilo, moći ćemo razgovarat, mene neš veslat žednu preko mora ka druge. Kleja se u sve živo da ne zna ništa, u Boga i crkvu, neš mi ti kada je on bija neki virnik. Boga misli privarit s kućon ća ju je ostavija don Tomi.

Ušle smo u kuću, mater je pritvorila škure(grile), skinila sa sebe veštu sljepljenu od znoja, raspustila kosu, njena migrena nailazila je poput plimnih valova, i otišla leći s Markovim pismom pod kušinom( jastuk).

Biće da je nešto uzela za migrenu jer spavala je dugo i duboko, cilu noć, nekoliko puta sam ulazila da provirim jel diše, a onda prid zoru mene je spopala znatiželja, bila sam u jednom trenutku gora od don Tome ali, razmišljala sam, zar joj ja nisam ćer, zar Ive nije moj ćaća, imam valjda pravo znati ća se dogodilo one večeri.

Nečujno sam izvukla pismo, prišla prozoru i malo rastvorila škure, misečina je prosula  svoje srebro po sobi i mora da je bilo baš ka one večeri kad je moj ćaća nesta. Otvorila sam ga i počela čitati:

„Draga moja i ljubljena Kate“