Kažu da je barba Marko bija dobar čovik i da nikome nikad nije učinija ništa nažao al eto, danas smo ga pokopali na našem malom mjesnom groblju. Kažu opet, da je nespretno sta na jednu sklisku stinu, da se poskliznija i da je tako završija u provaliji. Na našem malom otoku nije bilo toga ća jedni o drugima ne bi znali ni lipoga ni ružnoga, al ova smrt nas je nekako svih iznenadila, zatekla, ka da smo svi sumnjali u njenu slučajnost i ka da nitko nije tija virovat da se barba Marko može bit ubija.

Ja i mater držali smo se šoto braco(ruka pod ruku), ona s facolom(marama) na glavi, pogleda spuštenog i sva u nekim svojim mislima, a ja sam svojim lipim nemirnim očima, lovila ća li to ljudi šapuću i govore potiho jedni drugima.

Nakon odslužene mise zadušnice, mater je još samo čvršće navukla svoj facol na glavu, poravnala veštu(haljina) i požurila se prema izlazu, od kad je znan uvik je bila  u koroti(crnina) zbog ćaće.

Poginija je, kažu ljudi, nesritnim slučajem na moru, nešto prije moga rođenja.

A običaji mista, pisani od pamtivika, nisu se smili kršiti, pa tako se korota, kad si je jednom navuka na se, nosila dovika(zauvijek) a i udovice su se ritko kad ponovo udavale, premda su moju mater mnogi tili, jer bila je lipa žena. Prava Dalmatinka, maslinaste puti, pravilnih crta lica, lipih punih usana, crne duge kose ispletene u debelu pletenicu omotanu oko glave poput vijenca, jednom riči bila je lipotica.

Ali ona se ka za inat sebi i svitu poružnjivala i osamnjivala, crnim ružnim facoletom skrivala je lice, fuštanom pokrivala lipe duge noge, nigdi nije izlazila nego na misu, ali je zato fala Bogu mene skroz drukčije odgojila, dala mi najbolje škole u gradu i makla me iz Malog mista gdje svak svakom viri u kužinu(kuhinja), i zna, ća li se taj tren kuva u teči(lonac).

Biće da nije tila da ikad kojim slučajem proživim njenu nesritnu sudbinu.

A na izlazu iz crkve, don Tomo se sa svakim mještaninom rukova i dvi tri riči prozborija o nesritnom slučaju.

Mater se nekako tila provuć neopaženo i ka da je slutila da će je on pozvati:

-Šjora Kate, di ćete? Imam nešto za vas, ne bižite.

Mater je prišla, ali je i dalje šutila ko zalivena, a don Tomo je nastavija:

-Naš, sad pok. šjor Marko, ostavija je cilo naslidstvo našoj maloj otočkoj crkvi, koji je to dobri čovik bija, njegovo će biti Kraljevstvo nebesko, a za vas je ostavija jedno pismo. Nisam zna da ste bili prijatelji? – znatiželjno će don Tomo, uperivši svoj pogled preko očala u mater.

A kad je mater i dalje šutila on je opet produžija;

-Bija je puno darežljiv prema crkvi premda nije baš zalazija puno u nju, ni na ispovid nije iša, nikad, a znate li vi zašto, da nije ima neku tajnu i baš se pitan da to pismo koje je ostavija vama ne nudi neke odgovore. Tajanstven i pomalo čudan bija je to svat.

Sve je tako mrmlja don Tomo, premečući krunicu u ruci, a mater je svejedno mučala(šutila) i pravila se ka da nije čula ća joj don Tomo govori i onda je na kraju samo istisla kroz svoje bile zube:

-Di je to pismo?

-Evo ga – i izvuče ga nevoljko iz svoje mantije sve ga nekako premečući iz ruke u ruku s virom i nadom da će mu mater nešto pobliže kazati o toj misteriji zvanoj šjor Marko. A kad je ona i dalje ka za dišpet(za inat) šutila, još je za kraj doda:

-Veliki je gubitak za naš mali otok, njegova smrt, slažete se sa mnom šjora Kate?

-Za mene je najveći gubitak bila smrt moga muža, nikad do kraja istražena. Za mene je veliki gubitak i to što ga nisam mogla pokopati kako priliči poštenom čoviku, što mu ne mogu otići na grob, što mi dite nema ćaću, što ga nisam isplakala kako treba…….

-Ajme, šjora Kate , ne zamirite što sam ovako potaka vaša bolna sjećanja, nisam tija, Bog mi je svidok...

-Ne spominjite Boga uzalud don Tomo, ne zamarajte se stvarima koje vas se ne tiču, ne sudite po bogatstvu ko će ući u Kraljestvo nebesko – odbruslila je moja mater tako kako je nikada u životu nisam čula.

I istrgne mater to pismo iz njegovih ruku, mene ščepa za ruku zabivši mi nokte do krvi i s jednim, zbogom, napustile smo crkvene dveri.

Na svojin leđima osjećala sam razgoračene i zaprepaštene oči našeg kurjožastog(znatiželjnog) don Tome.

...1.dio