Sićan se; nekad smo bili moj dida i ja. Bija je to stari čovik, ali čovik s očima mladića koje su sjale tako živo u njemu ka vatra razbuktala u litnoj noći. Bila san njegova mala princeza kojoj je donosija tratinčice i ostalo poljsko cviće. Donosija bi i trišnje i stavlja i iza mog uva i govorija da san njegovo najveće zlato i mali divji cvitak.
Volila san njegove ruke, ruke na kojin je svaka bora pričala svoju priču. Sićan se kad bi u kasno lito na magarcu gonija travu iz bare i donosija mi prvo grožđe i vijence od cvića ka kakvoj pravoj princezi nekog dalekog kraljevstva. A ja i jesan bila princeza, princeza njegovog srca.
Volila san više od ičeg na svitu svog dida. Volila više od ičeg svaki sekunda proveden s njin. Dida bi vata trapulon miše i dava i meni da plašin babu koja bi pekla pispaje i kruv ispod peke. Volila san jutra obojana jesenjin bojan i miris bile kave koji se stidljivo širija kućon.
Sićan se kad bi se nako umorna vratila iz polja sa njin i marendala maslinovog ulja, soli, papra i babinog kruva. Motikon je obrađiva škrtu zemlju, koja kao da je znala i razumila njegovu muku i znoj i rađala mu više. Oduvik san tila ići s didom u ribe, bacit mriže i guštati u jutru koje se tek rađa. A mom je didu uvik bilo milo buditi me tako rano iz slatka dičja sna. Želila san svaki sekund provest samo sa njin, svaku sitnu tajnu podilit sa njin i svaki dišpet piznat samo njemu.
Sićan se nekad bi naveče sila uz njega kraj vatre i češljala njegovu proridilu sidu kosu. - Dida, ima ćeš frizuru na Freda Kremenka – tad san znala govoriti. On bi me samo pomilova osmjehom i pustija da se tako dugo zabavljam s češljon u ruci. On je zna koliko san volila svaku dlaku njegove side kose, svako zrno kuruza koje smo liti pekli na vatri, svaku onu kap bevande koju bi mi kradomice od babe da. On zna šta je njegovoj unuci značija svaki oras i bajem, svaka trišnja iza uva i svaki vijenac u kosi. Bila san njegov mali divji cvitak i princeza njegova srca.
Volila san svoga dida, a moj je dida još više volija mene.