37. MISLI NA MENE

“Misli na Mene,” reče Divni Stranac razigranomu plavom kitu. “Misli na Mene kad ti se harpune pozabadaju u tijelo. Nemoj Me tada zaboraviti. Baš tada misli na Mene.”

“Mislit ću,” odgovori kit.

“Misli na Mene,” reče Divni Stranac nesigurnomu pupoljku ruže. “Kad se budeš rascvao u ružu, nemoj Me tada zaboraviti. Baš tada misli na Mene.”

“Mislit ću,” odgovori pupoljak.

Tako je Divni išao od stvorenja do stvorenja, od stvari do stvari. I svi su Mu obećavali da će misliti na Nj, i u bolu i u radosti.

Kad je došao do čovjeka, čovjek se uzmeškolji, i reče:

“Kadgod mi Ti ovako dođeš u posjete, znam da me očekuje nekakav belaj. Pa bih radije da mi uopće ne dolaziš, iako Te volim i štujem, i često pričam o Tebi, i u samoći prebirem Tvoje riječi. Reci, na što sluti ovaj Tvoj dolazak - što mi se sprema, kaži!”

Divni Stranac poćuta, nasmiješi se, i ode.

Poslije nekoliko dana čovjeka na cesti pregazi neoprezno vozilo. Smrska mu koljeno, lakat, i rame. U bolnici, ječeći od bolova, čovjek je čas uzdisao, čas psovao.

“Nisam Mu trebao onako govoriti - ovo je sigurno kazna za moju neuljudnost. Pa i pravo mi budi, kad ne znam dočekivati uvažene goste..”

Poslije je mrsio kroz stisnute zube:

“Ma neka kaže tko što hoće - On je tašt i osvetoljubiv. Eto, to je istina, kojoj se dosad nisam usuđivao pogledati u oči. Ali odsada će biti drukčije. Hej, čuješ li me, Stranče? Ti si načinjen od same taštine, i ne opraštaš onomu, tko Te progledao!” 

Prošlo je nekoliko dana, i čovjek promuca:

“Ja zbilja ne znam što se sa mnom zbiva. Evo, ležim zakovan za postelju, i ne mogu prestati misliti na Njega. Ružio Ga, ili Ga hvalio, On je stalno u mojoj misli.”

Prođoše tjedni.

“Od Njega ni traga, ni glasa,” protuži polomljenik. “A znao mi je doći kad sam bio zdrav.”

“Skrenuo sam ono vozilo da te ne usmrti,” nježno će Divni Stranac. “Toliko sam tada mogao. Ali da si u onomu času mislio na Mene, prošao bi s ogrebotinom.”

Čovjek Ga nije čuo, i utoliko mu je bilo lakše.

Utoliko mu je bilo teže.

 

Težinu, naime, lakoću, svatko bira sam, po svojoj prirodi i zasluzi.

 

Vesna Krpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 1. (...objavljena je, a da li je ima po knjižarama, to vjerojatno zna Divni Stranac...)