Maslinasto zelena…
Bio je lijep i sunčan dan kada smo ruku pod ruku krenuli stazom naših snova…gledali smo se u oči i hrabro koračali istim korakom…bacio si pogled na naše noge i smijući se rekao mi:
- Mogla si sa mnom u vojsku! Koračaš kao pravi vojnik…
Bio si moj slatki princ…Možda, tada za nekog još dijete, a za mene najljepši muškarac na svijetu. Odora ti je tako dobro pristajala. Tog časa, maslinasto zelena bila je najljepša boja za mene i tako dobro se slagala sa ona dva jezera u tvojim očima…
Zastali smo u parku na našem omiljenom mjestu…Stavio si mi svoju kapu na glavu, te nježno provlačio prste kroz moju dugu kosu…prošla sam jagodicom prsta preko tvojih tek prvih pravih brčića…
- Ljubavi moja…vojniče moj…šaptale su usne što su samo htjele da se s tobom ljube…
- Donio sam ti poklon, vojnikinjo moja – rekao si uz smiješak vragolasto strigući onim slatkim brčićima za kojima sam izgubila srce. Zavukao si ruku u unutrašnji džep vojničke jakne i izvukao mali smotuljak, te ga spustio na otvoreni dlan moje ruke…
- Vojniče moj, ovo je najljepši dar koji sam ikada dobila- radosno sam vrisnula dok se u mojoj ruci ponosno svjetlucala nova maslinasto zelena torbica. Posegla sam rukom u školsku torbu i izvukla olovku. Pružila sam ti je i zatražila da je potpišeš. Znala sam da ću je sutra nositi u školu, isto tako sam znala da će otac poludjeti kada je vidi…ali, znala sam i da ću je braniti svim srcem…
Potpisao si je i nitko sretniji od mene nije bio tada…potpis si zapečatio nježnim poljupcem i toplim dlanovima koji su nestali pod mojom vestom…
Auroraisa
bglavac
edin.kecanovic
