ONA o "volim te" i komplimentima općenito:

 

Ne znam zašto mu je tako teško reći«volim te«? Kad smo se tek upoznali govorio je to svaki dan, a s vremenom su te riječi isparile u nepoznatom pravcu i katkad mi se čini, da ih jednostavno doživljava kao neki strani jezik koji je govorio kraće vrijeme, a onda je zbog nekorištenja pao u zaborav. Ono, kao ideš u vozačku školu, položiš, neko vrijeme voziš, a onda prestaneš. I nakon par godina skužiš da više ne znaš voziti. I ne voziš ti već te drugi voze…Hmmm…

 

Primjerice:

 

 (u najgorem slučaju):

Ona: Volim te.

On: -tišina-

Ona: Jel me čuješ?

On: A nešto si rekla?

 

(u blažem slučaju)

Ona: Volim te.

On: Ahm…

Ona: Šta »Ahm…?«

On:  Pa, ništa, dobro onda…

 

(u malo boljem slučaju)

Ona: Volim te.

On: Dobro.

 

(ili u najboljem slučaju)

 

Ona: Volim te.

On: I ja tebe.

 

A da o bilo kakvim komplimentima i ne govorim! Prošli sam tjedan kupila prekrasnu spavaćicu, crnu, s čipkom i baš me je zanimalo da li će mu se svidjeti. Ništa…Šteta novaca, bolje bi bilo da sam kupila onu pamučnu pidžamu, barem bi u njoj udobnije spavala.

 

A opet, neki sam dan izgledala doslovce grozno, nisam se još ni počešljala i sva rasčupana i u šlafruku sam kuhala kavu, kad mi je došao iza leđa i rekao kako izgledam prekrasno. O moj bože! Ili mu ne valja dioptrija ili mi podilazi. I šta da mu sad čovjek radi?

 

 

ON o "volim te" i komplimentima općenito:

 

Opet gnjavi s onim svojim »Pa, jel me voliš?« Niti pod razno ne mogu dokučiti zašto me to stalno pita i zašto joj je to tako važno čuti? Pa, jasno da je volim. Inače ne bih bio s njom sve ove godine, trpio njene muhe i slušao milion puta jedno te ista pitanja. Kakve veze ima da li to govoriš ili ne, već je blago dosadna s tim svojim pitanjima i podpitanjima. Čemu non-stop ponavljati ono što se samo po sebi podrazumijeva? Zašto li je samo tako nesigurna u samu sebe?

Pa, normalno da sam joj govorio »volim te« sto puta na dan kad smo se tek upoznali, pa znao sam da ženske to vole čuti, a kad se nekom želiš svidjeti onda radiš ono što se od  tebe »očekuje«. Moj Bože, pa u braku smo 5,10,15 (nebitno) godina i zar je to još uopće potrebno govoriti?

Jučer mi je rekla, kako misli da imam drugu. Svašta! I to sve samo zato što joj svakog jutra ne šapućem u uho da je volim? A jest komplicirana!

 

Prošli tjedan je, na primjer, došla u krevet u nekoj crnoj spavaćici, koja je naravno, ubrzo završila na podu i totalno je popjenila što joj nisam rekao kako je lijepa. Bez veze. Pa otkad je ambalaža važna? Važno je što je u pakiranju, papir i tako ide dolje…

 

Poučen iskustvom, jučer ujutro sam joj rekao da izgleda super, nakon čega me je napala da pričam gluposti i laskam, jer je očito da ovako nepočešljana i neuređena izgleda grozno!

 

A tko bi je znao, šta god napravio, napravim krivo…nisam više pametan…