21. LOTOS-KOZMOGONIJA

 

 

 

Bio jedan lotos najdivnijega mirisa. I sam.

 

Onda je stvorio pčelu – da bi mu se divila, da bi mu miris udisala, i da od bi onda od mirisa saznala sve što treba za med, za saće, za košnicu.

 

Tako je to bilo – munjevito, do kraja, i savršeno.

 

Lotos nije mario za med. Hranio se pčelinjim užitkom. Iako su košnice bujale i brujale, bio je to ipak drugorazredni događaj. Prvo i najslađe što je ispunilo lotosovo srce bilo je to da se netko zaljubio u njegov miris.

 

Lotos se pravio kao da pčelu nije stvorio on. Kao kada dijete, igrajući se s otpalom vlasi, kaže: “Ovo je moja cesta”. I ako bismo mu prigovorili rekavši da vlas nije ni puteljak, a kamoli cesta, ono bi kao s nokta odgovorilo: “Ali ja se igram da jest”.

 

Jednoga dana, kad lotosu bude došlo da kaže: “Pa dobro, pčelu sam stvorio ja, njezin užitak sa mnom, moj je užitak sa sobom” – tada će, toga dana, pčelica sletjeti u lotosovu čašku, latice će se nad njom sklopiti, miris će ju do kraja opiti, košnice će netragom ishlapiti - a onda će se miris unutar lotosa stišati i usnuti.

 

Spavat će ne znajući da je sam, ne sanjajući ni pčelu, ni svijet.

 

To...i ništa više.

 

 

 

 

 

Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 4. (još neobjavljeno)